ЖЕНЕ ГОВОРЕ: Чудни су путеви Господњи – исповест и причест као највећа благодат

ЖЕНЕ ГОВОРЕ: Чудни су путеви Господњи – исповест и причест као највећа благодат

Писмо које смо добили од ове православне жене и мајке подсећа нас на то да Бог нас не заборавља и не напушта чак и када ми привремено заборавимо на њега – или нас од њега удаље свакодневни проблеми.

Хвала што нам пишете.

 

Писмо читатељке подстакнуте нашом кампањом „ЖЕНЕ ГОВОРЕ У СВОЈЕ ИМЕ”.

Више о кампањи и о томе како да нам се придружите прочитајте ОВДЕ.

 

***

Текст који вам шаљем односи се на благодат исповести и причести који сам сама искусила. Ово је у потпуности истинит догађај који сведочи о томе колико је велика милост Господња, и потврђује да Господ и његова Пресвета Мајка бдију над свима нама.

После скоро деценије породичног живота, у којој је било много трзавица, свађа и нарушених породичних вредности, а нарочито када сам приметила колико то лоше утиче на децу, схватила сам да смо, негде успут, и мој супруг и ја изгубили веру. Повређивали смо једно друго и нехотице, али и циљно изговореним речима.

У вртлогу живота који нас је захватио, између тражења посла, борбе за егзистенцију и породичних проблема, улењили смо се у вери у којој смо раније били приљежни. Проблеми су се гомилали, свађе и дисхармонија били су скоро свакодневни.

Онда сам схватила да је проблем настао када смо се окренули од лица Господњег. Ипак, пут до отрежњења није био лак. Требало је отићи духовнику и исповедити се, искрено из срца, отворити душу Господу, а то није увек лако. Пет година ја сам од исповести бежала, бојећи се осуде и презрења, заборављајући да је Господ човекољубац и да ниједно сагрешење Њему, а кроз њега ни свештенику, није непознато, а истовремено сам била дубоко свесна и искрено се кајала због свог сагрешења.

Онда једног дана – неко би можда рекао случајно, али ја мислим да је то ипак била Божја промисао – на једном службеном путу, када сам ушла да упалим свеће за здравље, упознала сам свештеника који ту службује. Људи су се разилазили, а он је са свима разговарао, топло и искрено.

Пришао је и мени и започео разговор, питајући ме одакле сам, јер ме никада пре није видео. Почели смо разговор, а онда ме је питао каква је то мука у мојој души, рекавши ми да све што човек носи у души, види се у очима. На његове речи ја сам се расплакала, почела да му отварам душу, а он ме је тада питао да ли сам спремна да се исповедим. Рекла сам да јесам. Исповедила сам сва своја сагрешења и након што ми је прочитао разрешну молитву, наставили смо разговор.

Сутрадан ујутро, пре него што сам кренула назад, вратила сам се у цркву, причестила се и од тога тренутка сву снагу своје душе управљам да живим по духовним поукама које сам добила од Господа и које чувам у свом срцу, и које не заборављам. Породична ситуација се сада полако стабилизује, ране зацељују, а мир се полако враћа у наше животе.

Овим писмом желела сам да истакнем важност вере у нашим животима и колико је битно имати чврст и стабилан ослонац у бурној свакодневици која нас окружује, а посебно бих желела да истакнем важност исповести и причести, јер само када искрено отворимо душу и покајемо се за све што сагрешили, можемо да очекујемо милост и благодат Господњу да се излије на нас.

У супротном, остајемо слепи крај очију и лутамо бесциљно, ношени овим олујама које нас ударају немилосрдно са свих страна.

 

Аутор: Ј.Н., дипломирани економиста и мајка двоје деце

 

Један коментар

Оставите одговор на Željko Pantić Откажи

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.