Алексина прича о абортусу: Док се не сретнемо поново

Алексина прича о абортусу: Док се не сретнемо поново

Заиста је невероватно колико сви који заговарају абортус тврде да „подржавају” жене када кажемо да размишљамо да то урадимо. Међутим, када сам након абортуса патила од стварног „губитка” који долази с таквим избором, није било никакве подршке! Била сам сама са својим избором. Борила сам се са самоубилачким помислима, депресијом, удаљила сам се од деце и почела саму себе да презирем.

Требало је да ме тај избор ослободи проблема, да ми да времена да средим живот… Који живот? Када сам схватила да у мени више није било детета које расте, нисам могла да се носим са одлуком коју сам донела.

Aбортирала сам јер сам затруднела иако сам користила „заштиту”. Била сам самохрана мајка с два сина и било ми је само 27 година; успаничила сам се када сам сазнала да сам опет трудна. Била сам на колеџу и радила ноћну смену да бих могла да издржавам двоје деце. Једва сам их виђала. Пошто сам у бару радила ноћу, нисам никако могла да трудна наставим тамо да радим.

Током захвата, пиљила сам у сат на зиду испред мене и мислила: „Пожури већ једном, молим те, Боже, дај да се ово заврши!” Само сам хтела да заспим и да се пробудим из те ноћне море. Стално сам размишљала о ултразвучном снимку који су ми неколико сати пре тога урадили и који је изгледао као црно мастило на папиру. Жена ми је непрестано говорила: „То је само лоптица ткива, ништа још није почело да се дешава”, а ја сам мислила: „Надам се да говори истину, али шта ако није тако?” Део мене је желео да побегне, али како да прехраним децу? Била сам престрављена, узнемирена и збуњена. Погледала сам около надајући се да ћу срести нечији утешни поглед, али сви су били ужурбани и заузети припремама. Када је дошао доктор, сећам се да је рекао: „Биће готово за неколико минута”. Док сам бројала уназад, сећам се да сам се помолила Богу да ми опрости оно што ћу урадити.

Одмах после абортуса осетила сам се као да сам мртва. Осетила сам како ме нека крупна жена премешта из колица на носила. Једва сам се кретала. Питала ме је треба ли ми ћебе и рекла да ћу се мало одморити, а онда је отишла. Док сам лежала тамо, била сам ван себе. Мислила сам да ће ми лакнути што је мој „проблем” нестао, али осетила сам се ужасно. Преплавили су ме срамота, страх и бес. Отупела сам. Нисам могла да плачем, нисам желела ни да размишљам. Имала сам јаке грчеве и крварила сам, али ми је било драго због тога јер сам желела да будем кажњена због онога што сам учинила.

Чак сам отишла и у суседни ресторан да доручкујем јер ми је било мука пошто читав дан нисам јела. Трпела сам јаке болове, али сам и поред тога ходала усправно јер нисам желела да ико зна шта сам урадила. Рођаки сам рекла да ми је „лакнуло” што је све готово, иако ми се срце сламало. Када сам отишла у купатило, питала сам се да ли је цела беба изашла и да ли ћу добити инфекцију ако нису добро обавили посао. Нисам могла ни да се погледам у огледало… Тако сам се стидела што сам допустила себи да ипак урадим абортус. Плакала сам. Желела сам да ми врате бебу.

Како је време пролазило, мрзела сам себе, нисам могла да верујем да сам поверовала у лаж коју друштво шири – да жена има право да изабере хоће ли донети дете на свет. Абортус… Ох, Боже, сама реч изазивала би ми вапај у души. У продавницама нисам могла да крочим у одељење са опремом за бебе, нити да додирнем бебу. Будила сам се усред ноћи јер сам стално сањала како испуштам бебу или како ми је узимају. Помало сам се емотивно удаљила од деце због „жртве” коју сам морала да учиним за њих.

Одмах након абортуса прекинула сам везу с бебиним оцем. Нисам могла да се повежем ни са ким ван постојећег круга пријатеља и породице. Брзо сам потонула у мрачну рупу где нико није могао допрети до мене. Мењала сам партнере, ништа ме није задовољавало. Када сам радила, пила сам више да бих отупела себе, да не бих осећала непрестани бол који сам и даље носила у себи. Била сам депресивна, љута и желела сам да умрем. Више ме није занимало ништа што сам раније волела да радим (сликање, писање и плес). Вртлог кривице се настављао, јер ми се сада чинило да сам грозна мајка. Више нисам знала ко сам.

Помоћ и опроштај су ми дошли након шест година потискивања абортуса. После посете рођаки која је управо имала абортус у одмаклој трудноћи, упала сам у дубоку депресију. Када сам чула њену причу, била сам потпуно емотивно дотучена. Вратила су ми се сва негативна осећања, ноћне море, па чак и самоубилачке мисли, иако сам мислила да сам их се ослободила. Осетила сам и онај мирис пластике из маске за кисеоник коју сам носила шест година пре тога. Имала сам болове и грчеве, а приликом сваке менструације чинило ми се да из мене испадају делови бебиног ткива.

Била сам у цркви на дан посвећен светињи живота када сам чула пречасног Роба Шенка како говори о абортусу. На први помен те речи згрчила сам се на клупи. Мислила сам да ће сви сазнати за мене. Пречасни Шенк говорио је о Божјем праштању и о томе како Бог неће памтити шта сам урадила ако га замолим да ми опрости. Рекао је: „Ако сте икада урадили абортус, желим да вам кажем да то није ваша кривица.” Објаснио је како нас друштво уверава да је то наш избор. Последња и најважнија ствар коју је рекао јесте да ћу поново видети своју бебу на небу. Зидови мог затвора срушили су се и пали. Унутрашњи очај који ме је гушио почео је да се повлачи.

Има наде! Једино што сам желела било је моје дете и једино је Бог могао да ми га врати. Нисам више морала да се стидим јер су ме лагали. Моја беба није била само грудвица ткива.

Пречасни Шенк упутио ме је у најближи центар за трудноћу где сам похађала састанке групе која је помагала женама попут мене да нађу опроштај и ослободе се кривице. У почетку сам била љута и повређена, али када је група завршила састанке, била сам у стању да дам име својој дјевојчици, да јој укажем поштовање и да јој кажем: „Збогом”. Не заувек, али док се не сретнемо поново.

Када се са овог становишта осврнем на ноћ када сам зачела, схватам да је била Божја воља да затрудним када нам је пукао кондом, али сам ја тај поклон одбила. Не постоје околности толико тешке да би се оправдао абортус. То није решење. То је проблем који ти уништи читаво биће: ум, тело, душу и дух. Тај „захват” наноси бол и неповратно те разара.

Одлука да абортирам била је најгора одлука коју сам икада донела и мораћу да живим с тим. Схватам да сам бољу одлуку донела када сам као млада мама – тинејџерка решила да сама одгајим две непланиране бебе, него када сам као жена од 27 година решила да прекинем трудноћу.

Волела бих да вратим време, али то се никада неће десити. Ипак, могу бар да упозорим друге жене и девојке да је много боље што сам као тинејџерка одабрала живот за два сина него што сам касније поверовала у лаж коју нам друштво намеће – да је абортус добар избор.

Премда сам пронашла исцељење и Божју љубав, и даље патим од посттрауматског стреса и заувек ће ми недостајати моја беба! Абортус је доживотна казна, јер дете којим сам била благословена није имало прилику да живи. На мојим породичним фотографијама недостаје један важан део наше историје, моје заоставштине. У част моје ћерке Кејле Дениз, као и да бих спасла друге од ове трауме, заклињем се да више нећу ћутати (#SilentNoMore), јер абортус је ноћна мора.

 

Алекса Макгрори, Тампа, Флорида

Напомена: Алексина исповест објављена је у оквиру анкете о абортусу телевизијске куће CNN (iReport) на коју је пристигло 540 постабортивних прича.

 

Превод за pravoslavniroditelj.org: Љ. П.

Лектура: редакција сајта

Извор: Until We Meet Again

 

Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.

Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.

Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.

За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:

Imanade.org

Не брините за новац – уколико нисте  у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.

Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*