Преносимо још једну исповест која је пристигла као одговор на анкету телевизијске куће CNN (из 2013. године) о којој смо писали ОВДЕ.
***
Још увек памтим транспарент на ком је писало „Спаси своју бебу”. Сећам се да сам се шћућурила на седишту аутомобила и рекла мужу: „Они не знају зашто смо ми овде, зар не?” Знате, ја тада нисам мислила да убијам своју бебу већ да ћу се само ослободити комада ткива које је штетно по мене.
Било је то 1979. године. У то време сам узимала експериментални лек због тумора на бешици. Била сам срећна кад сам затруднела, али ми је лекар рекао да не могу да родим бебу јер бих тиме угрозила свој живот, а додао је и да ћу родити чудовиште, а не дете. Рекао је да морам да идем на поступак који се зове дилетација и киретажа (врста хируршког абортуса, прим. прев.), и то што пре, док бебино срце не почне да куца. Била сам у седмој недељи трудноће и могла сам да абортирам под изговором „угроженог здравља мајке”, мада лекар никада није употребио баш ту фразу. Имала сам 25 година и била сам удата за Дејла, с којим сам имала сина од три године. Била сам под притиском да бирам између трогодишњег сина ког сам могла да видим испред себе и штетне „шачице ткива” коју нисам могла да видим.
Били смо хришћанска породица и редовно смо ишли у цркву. Обавестили смо родитеље, молили се и решили да послушамо доктора. Заиста сам мислила да морам да урадим то „чишћење” јер у супротном нећу бити ту да гајим сина ког сам већ родила.
Доктор ме је послао у клинику Планираног родитељства у месту Литл Рок. Сада се питам зашто ме је послао баш тамо ако је моја трудноћа била ризична. Сећам се хладног стола и скоро празне просторије. Сестра ми је рекла да ће све бити брзо готово, да неће болети и да ћу за неколико дана моћи да се вратим на посао. О, како је само погрешила!
Сећам се да сам чула машину (вакуум аспиратор, прим. прев.) и да сам се запитала: „Шта ми то раде?” У соби за опоравак, девојке су лежале на креветима. Једна од њих ме је упитала: „Је ли твоје било дечак или девојчица?” Зинула сам у чуду и нисам ништа одговорила.
Кад сам дошла кући, покушала сам да ходам, али сам почела да крварим. Из мене је почело да испада још делића тела када сам отишла у тоалет! Заспала сам уплакана и отада је почела депресија. Нисам могла ни да изговорим реч абортус и желела сам да казним себе. Потискивала сам тај догађај више од 12 година, имала неколико карличних инфекција, ендометриозу, а потом сам морала да урадим хистеректомију (уклањање материце, прим. прев.), иако сам још била млада.
Сестра је рекла: „Брзо ће бити готово“, али у мом случају није било тако. Сада и муж и ја до краја живота морамо да живимо с кајањем.
Моје ране су почеле да зацељују тек када сам чула исповест једне жене. Најзад сам и ја могла да признам себи истину. То што сам уништила није било само ткиво. Био је то живот једног људског бића.
Дејл и ја смо ишли на програм опоравка од абортуса, дали смо ћерки име Џил Елисон и дали да јој се одслужи помен.[1] Нашој беби смо дали име и указали јој поштовање, и захваљујући томе могли смо да је оплакујемо и да тугујемо.
Ако сте имали абортус, желимо да вам поручимо да нисте сами и да за вас има наде и исцељења. Програм опоравка од абортуса променио нам је живот!
Ми сада водимо организацију National Helpline for Abortion Recovery (Национална телефонска линија за помоћ и опоравак од абортуса) и до сада смо примили на хиљаде позива широм земље и света. Све који нам се јаве упућујемо на места где у својој средини могу наћи помоћ и шаљемо им пакете с материјалима који ће им користити. Милиони људи пате од последица абортуса. Позовите нас бесплатно или посетите наш веб-сајт www.nationalhelpline.org. Стид и срамота нас терају да ћутимо, али истина ће вам помоћи да се ослободите.
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Извор: What I destroyed wasn’t just tissue
[1] Напомена: ово је исповест неправославне особе. У Православној Цркви не служи се помен некрштенима.
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде”:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари