Pred vama je izuzetno dobar tekst sveštenika Maksima (Prvozvanskog) koji objašnjava šta se tačno na duhovnom planu događa pa se brak vremenom urušava, a takođe daje konkretne savete duhovne borbe da se brak i ljubav sačuvaju.
Ovaj tekst najviše ukazuje na to da je pravoslavno supružnišvo duhovno saputništvo ka Carstvu Nebeskom.
Redakcija PravoslavniRoditelj.org
Bitka za ljubav
Došao si sa posla, umoran, gladan, umalo da si otpušten danas, auto te je na jedvite jade dovezao kući i uopšte – dan je bio težak. Otvaraš vrata, a žena ti kaže: „Idi i stavi decu na spavanje!“, ti joj odgovaraš: „A ručak?“. Žena će ti na to: „A ručak ćeš posle sam sebi da spremiš“.
Šta će ti biti u tom trenutku u glavi? Nije teško zamisliti.
Glavna borba koju uopšte čovek vodi je borba – sa kim? Apostol Pavle govori: „Ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“. Ko su duhovi zlobe u podnebesju? Drugi naziv se retko upotrebljava u hramu, on je pre narodan, ali jako tačan i pravilan – u pitanju su zli duhovi. To jest, u pitanju je borba sa demonima. Sa duhovima zlobe. A kome je od nas jasno u čemu se sastoji ova borba?
Naljutio si se na svoju ženu jer ti nije pripremila ručak, čak te je i poslala da staviš decu na spavanje. Odakle se u tebi pojavio ovaj osećaj uvređenosti i šta sa njim učiniti? Dogodilo se sledeće: ti si prihvatio pomisao. Postoji izuzetno važan podvižnički pojam u Pravoslavlju koji se naziva „pomisao“. Pomisao ne predstavlja misao već, ako se tako može reći, misao-osećanje. Nalazi se istovremeno i u glavi i u srcu. U pitanju je misao praćena osećanjem.
Zapravo, većina pomisli uopšte nije naša. Imaju odnos sa nama samo zato što nam se predlažu. Pored svakog od nas nalazi se drug sa rogovima i repom. Kako je govorio Vladimir Iljič Lenjin: „Drugovi! Među nama ima drugova koji nama drugovima, uopšte nisu drugovi!“ Oni love odgovarajuće stanje i čim se u tebi javlja osećanje uvrede, na primer, (razumljivo, umesto da tvoje osnovne potrebe u jelu, odmoru i podrškom budu zadovoljene, tebi govore da uradiš još nešto), tebi se predlaže gomila misli. Ako im dozvoliš da se razviju, možeš na taj način doći i do ženine prababe. Verovatno si primetio da se misli na taj način vezuju jedna za drugu, tako da si u stanju da se setiš svega. Trideset godina si u braku, ali si na primer, u stanju da se setiš kako je žena na svadbi rekla nešto možda neprikladno tvojoj mami. I potpuno normalni odnosi između supružnika pretvaraju se u nekakav pakao, ti prosto ne shvataš kako si mogao sve ove godine da živiš sa takvom osobom.
Iako se zapravo ništa nije dogodilo. Tvoja žena je ostala kakva je i ranije bila. Međutim, ti si prihvatio misli koje su veoma brzo razorile čitav tvoj unutrašnji svet. Ako je u pitanju slučajnost – možda si dolazio kući pet godina zaredom i sve je bilo odlično i sada si iznenada došao i tako se nešto dogodilo – onda će se ova misao razvijati prilično dugo. Na početku ćeš se i sam užasnuti: kako sam u stanju da pomislim tako nešto za svoju ženu? Međutim, ovako ili onako, na početku se prihvata pomisao, zatim počinješ da misliš o pomisli, zatim se slažeš sa njom u srcu, a zatim ona zapravo postaje tvoje drugo „ja“. Na kraju, pomisao može da se pretvori u porok sa kojim nećeš biti u stanju da se izboriš, kao što ni alkoholičar nije u stanju da se odupre alkoholu.
Dozvolivši pomisli da u tvojoj glavi napravi analizu u tvoju, a ne u korist tvog supruga ili tvoje supruge, ti si već jednom tu stazicu prošao i drugi put kada se to dogodi, nećeš imati potrebu da razmišljaš o tome. Misao-osećanje će istog trena proći ceo taj put i ti ćeš dospeti u stanje krajnje ozlobljenosti. Dakle, tvoj zadatak se sastoji u tome da ne dozvoliš toj pomisli da deluje u tebi.
Kao sveštenik neprestano imam priliku da razmatram porodične probleme mladih porodica. Oni dolaze kod mene da se posavetuju. Zajedno ili sami. I mogu da kažem da se u 100% slučajeva događa jedno te isto. Nakupljaju se uvrede: „On me ne razume, ja sedim kod kuće sa decom, a on je na poslu. On tamo ima život, brige, probleme. Dolazi kući, ja želim da porazgovaram sa njim, volim svog muža. A on ruča i ide da legne. Zato što mora da ustane u šest ujutro. I ja ga, naravno, razumem, ali mi smo tri godine u braku i za ove tri godine smo porazgovarali samo dva puta“. Ili: „Ona ne voli i ne ume da sprema. A moja mama je tako lepo spremala, takve piroške je pravila! Šta sada? Kada ogladnim – da zovem majku? Ili da svaki dan jedem u restoranu?“
Ceo problem je u tome što mi prihvatamo pomisli – uvrede, gneva, osude, razdražljivosti i gomilu drugih. A šta treba raditi? Pa potrebno je ne prihvatati ih. Lako je reći, teško uraditi. Iako zapravo i nije tako teško. Prosto je neophodno znati kako.
Po tom pitanju postoji zajedničko oružje borbe za porodične ljude i za monahe koje se naziva Isusova molitva. Za druga sredstva realne borbe sa pomislima, da budem iskren, ja ne znam. Isusova molitva: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Ili „pomiluj me grešnu“. Zašto je to realno oružje protiv demona? Pa, kao prvo, zato što prizivamo ime Božije, prizivamo Boga u pomoć i bukvalno se Isusovom molitvom zaklanjamo od pomisli kao štitom.
Kada probaš, otkrićeš kakva se zaista borba vodi unutar tebe. Misao pokušava da ti prodre u glavu, a ti joj odgovaraš: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ Ona prilazi sa druge strane, a ti: „Ne, sačekaj“ – „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ – mirno izgovaraš Isusovu molitvu, ne dozvoljavajući misli da se vrti u glavi.
Čim se umiriš i budeš u stanju da sa strane pogledaš na tu konkretnu pomisao koja ti nije dozvoljavala da živiš, možeš da počneš da besediš sa ovom pomisli. Postoji pravilo da svaku pomisao možeš da razmotriš, uz izuzetak bludne pomisli. Bludne pomisli ne smeš da razmatraš ni pod kojim izgovorom, od njih odmah treba da pobegneš. Sve ostale možeš na ovaj način.
Eto, na primer, ako si muž koji nije dozvolio sebi da se uvredi. Ti si se smirio i sada možeš da se prisetiš da te je žena od jutros zvala i rekla da ima temperaturu trideset devet, a da si ti potpuno zaboravio na to. Ili da vam se dete razbolelo i zato se ceo dan bavila njime i uopšte nije imala mogućnosti da ti pripremi nešto. Dužan si da pokušaš da nađeš opravdavajuće objašnjenje.
Ili ako si žena kojoj muž ne poklanja cveće. Eto, nikako ne poklanja, a tebi je to važno, tebe vređa njegova nepažnja. Probala si i ispada samo gore. Šta, zar mrziš samu sebe? Zašto bi opet i opet pravila scene ako to svejedno neće dovesti ni do čega? Dobro, nedelju dana ćete se duriti jedno na drugo, a onda opet isto – nikakve promene. Mirno, sve je u redu: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnu, zaboravila sam da je to samo tek tako prihvaćeno da se ženama poklanja cveće“. Zaboravila sam na to. To jest, pokušaj nekako sebe da uveriš. Da, baš tako. Da ga opravdaš, uveriš sebe, ali tek nakon što je pomisao otpala. I misaono okreni situaciju iz toga da je on podlac, u to da sam ja blesava.
A ako se to tiče muškarca, onda naravno, obrnuto, nije ona bezosećajna, već sam ja glupan jer ne shvatam šta se sa njom događa. Na kraju krajeva, razmislite o tome sutra. A danas se prosto zaštitite od te pomisli molitvom: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“.
Ova taktika ne dozvoljava da se uvrede gomilaju, da se đavo pušta. Stvar je u tome što smo mi uopšte takvi da se žurimo da živimo, dok se đavo uopšte ne žuri. On je, poput iskusnog lovca, u stanju dugo da sedi i čeka. Povod. I dočeka ga. I on koristi taj povod. A ti možeš da ni ne primetiš to. Jednom si propustio, drugi, treći put, prošla je godina, dve, tri i kako mi je jedna izuzetna mlada žena (pre tri godine je ušla u brak) rekla: „Ljubav je nestala“. Došli su kod mene oboje, ona mi u njegovom prisustvu i govori: „Znate, ljubavi je bilo i sada je nema.“ Ja govorim: „Pa gde je otišla?“ – „Pa, ne znam, bila je, sada je nema.“ To jest, osoba već jasno konstatuje činjenicu. Ja govorim: „Šta pričate? Kako je nema? Šta se dogodilo?“ Ona mi govori: „Ne, mi normalno živimo. On radi, imamo decu, sve je tu, novac, hrana, a ljubavi nema.“ Ja pitam: „A čega ima?“ – „Uvreda, razdraženost…“ – „Hajde da počnemo sa rešavanjem.“
U osnovi svega leže eto te iste uvredljive, osuđujuće pomisli koje ni na koji način nisu bile odbačene, koje su bile prihvaćene i koje su na početku prosto kvarile raspoloženje. Pa, ima ljubavi, sve je u redu, pored tebe je izuzetna osoba koju voliš. Međutim, prihvatila si pomisao uvrede ili pomisao razdraženosti ili još nešto drugo. Pa dobro, pokvario vam je raspoloženje tog dana, ali ste zatim sve zaboravili i ponovo ljubav i pravi medeni mesec i vi razumete jedno drugo. A zatim se dešava još neki povod – ne mora odmah. Nakon mesec dana.
Ti si sebi dozvolila da misliš o tome, sa drugaricom popričala, svešteniku si se požalila, potrebno je da uradiš nešto, nemoguće je da se trpi takvo ponašanje muža… A kakvo je njegovo ponašanje? Pa, ne poklanja ti cveće (navodim to kao primer). To jest, uopšte, neka besmislica je u pitanju! Ali ti si taj put prošla jedan put, drugi, treći, razumljivo je da se život ne može sklopiti iz nečeg što je bilo samo jednom. Sada ti nije poklonio cveće, ranije je zaboravio da tvojoj mami čestita rođendan, jednom prilikom si bila tužna jer je tvoju drugaricu napustio muž, a on ti prilazi i želi da ima intimne odnose sa tobom – kap, kap, kap – sve se nakuplja, nakuplja. Prošlo je nekoliko godina i ljubav je otišla. Ljudi dolaze i govore: nema ljubavi. Eto, ta misao – nema ljubavi – ne sme se čak ni izgovarati. Čim se javi takva misao – izgovaraj Isusovu molitvu.
Jako je važno shvatiti da ljubav nigde ne odlazi. Jednostavno, prihvatajući misli mi dozvoljavamo đavolu da razori konkretno ne naše odnose sa mužem ili ženom – već pre svega naše odnose sa Bogom.
Šta mislite, da li đavola uopšte zanimaju naši odnosi sa mužem ili ženom? Pa, veoma malo. Naravno, jasno je da je njemu uvek dobro kada je nama loše, ali šta je njegov glavni zadatak? Naši odnosi sa Bogom. Eto, sada se vidi zašto su naši odnosi u braku vredni Bogu. Zašto nam On jednostavno nije rekao: „plodite se i razmnožavajte“ i nije uredio partenogenezu. Međutim, On je iz nekog razloga rekao: neka između njih postoji ljubav. Neka to bude brak. Neka to bude porodica. Neka čovek „ostavi oca svoga i mater svoju i prilepi se ženi svojoj i neka budu dvoje jedno telo“. Bogu je to veoma važno.
Zato što kroz bračnu ljubav čovek ushodi ka ljubavi prema Tvorcu. On se samo tada uči (ja sada posebno izostavljam monaštvo, jer govorimo o porodici) da ljubi Boga, kada ljubi svoju ženu. Ili kada ona ljubi svog muža. Eto, zašto je đavolu tako važno da razori ljubav.
Zašto Crkva brak smatra svetim, a razvod nedopustivim? Šta, žao joj je ili nešto slično? Pa, živeo si sa jednom ili sa jednim, i, nije išlo. Ljudi su se dopali jedno drugom, bilo im je lepo, a zatim je prošlo deset godina i shvatili su da su stranci i razišli se kako treba. I zašto je Crkva protiv? Postojala je jedna ljubav, sada je druga. Međutim, ovde je prisutna jako važna stvar: upravo kroz ljubav prema mužu i ženi, probijajući se kroz ta sama iskušenja, pomisli i ostalo, ostalo, ostalo – jedino tada se probijamo do istinske Ljubavi.
Don Žuan je govorio: „Samo je jutro ljubavi dobro“. Jako mnogo ljudi tako i smatra. Zaljubio si se i to je dobro. A zatim počinje sva ta svakodnevica – a to nam već više nije po volji. Logika Don Žuana nije u tome da sakupi što više seksualnih partnera, on nije životinja na kraju krajeva. Važno mu je drugo. Važno mu je da otkine pupoljak osećanja koja se javljaju kada se još ništa ne govori, kada se ništa ne podrazumeva. Prosto se javlja neki kontakt očima. Neko osećanje, međusobna zainteresovanost, nekakva iskra između dvoje. To je lepo! To je to, ono jutro ljubavi! Osetiti ga, otkinuti, doći, dovesti ga do… a ostalo nije zanimljivo. Ostalo je rutina.
Međutim, ispostavlja se da zapravo nije ni nalik tome. Bog govori da sve to ima pravo da postoji. Jutro ljubavi ima pravo na postojanje i mi ne zaboravljamo našu prvu ljubav – za nas je to važno, značajno, da, to je lepo, ali se ne može ići putem Don Žuana.
Neophodno je ulagati se u osobu koju voliš.
I najvažnije što moramo da shvatimo. Da čak ako dobiješ „lošu“ ženu, to nije povod da bi žalio sebe nesrećnog: „Kako tako, kako Vasa ima takvu ženu, i jedno i drugo i peto i deseto, a ja dobio – ni ribu ni meso.“ To je već pomisao koja se ne sme ni u kom slučaju prihvatiti. Za zaprepašćenje je da, kao po pravilu, mi ne vidimo ono što se događa u našoj glavi i u našem srcu. Kod većine ljudi veći deo pomisli živi godinama. Oni ih čak i ne registruju. Ne primećuju misli koje se u njima nalaze. Eto to je zanimljivije od svega.
To uzgred govori o tome koliko smo uopšte mi u zabludi, misleći da naše misli jesu naše. Većina misli koje mi mislimo, naš kompjuter (glava) ne registruje. Mi ne primećujemo da ih mislimo. Mi se, po pravilu, koristimo tek rezultatima. Kao kasa u prodavnici – tr-tr-tr-tr-tr – i na računu je ispisana određena suma. A šta se tamo događalo, u kompjuteru, mi ne primećujemo. I takva je stvar po pitanju većine naših misli.
U pravoslavnom podvižništvu, kada misao tek priđe čoveku, ona se naziva rečju „prilog“ – kada nam se misao predlaže ona još uvek nije naša. Štaviše, ako mi tu misao i dopustimo, čak i neku veoma grehovnu misao, ali je odmah odsečemo čim se javila, našeg greha tu uopšte nema. Tu čak nema potrebe ni da se kajemo. Međutim, po pravilu, na stadijumu priloga mi misli i ne registrujemo. Mi ih primećujemo na stadijumu rezultata, kada čovek govori: „Zovem se Vasa i ja sam alkoholičar“. A dok se čitav taj proces prethodno odigrava, ti ništa ne primećuješ.
Postoji zlatno pravilo: boriti se sa pomišlju u momentu kada si je primetio. Jako je važno početi makar na stadijumu rezultata. Neka je ova pomisao nanela svoju razornu štetu skoro 100%. Ali si ti to primetio i sedeći na ruševinama počni da se boriš. Počni da izgovaraš Isusovu molitvu i ne puštaj dalje te plodove u svoju glavu, ne puštaj ih. Ako iskreno to počneš da radiš, sledećeg puta ćeš pomisao primetiti neki trenutak ranije. Ako ne počneš to da radiš, sledeći put će biti gore i gore.
Isusova molitva poseduje jednu osobinu – ona čini da se demon loše oseća. Ime Božije bukvalno spaljuje demona. Zamisli: on te tako davi, davi i odjednom tvoje grlo postaje tako usijano da njegove nesrećne kandže počinju da se dime. Prvi put neće poverovati. Boleće ga, ali će nastaviti da te davi, nadajući se da ćeš ipak prestati i da ćeš se vratiti u reku pomisli koje njemu prijaju. I zato na početku ova borba izgleda apsolutno beznadežna. Ti izgovaraš Isusovu molitvu, a on se svejedno probija sa te strane, pokušavaš da ga ne pustiš, a on opet ulazi, ulazi, ulazi.
Na početku se sve čini beznadežnim i potpuno neprimerenim sa našim životom, jer, moraš da misliš o još mnogo čemu. Međutim, nije tako, jer kada pomisao ovlada tobom ti svejedno nećeš biti u stanju da misliš ni o čemu drugom.
Moraćeš dugo da se boriš.
Dok đavo ne shvati da si ozbiljan, da nisi prosto odlučio: „daj da probam danas, pa ako ne ide, znači to je to, neću se time baviti, sve to je za monahe“. On se upravo i nada da ćeš tako postupiti. Važno mu je da dokaže da on neće odustati, ali ako vidi da ćeš ići do kraja, sledeći put će sve biti jednostavnije. To jest, ako si prvi put potrošio na pomisao uvrede celo veče, a zatim se ona ponovo budila i gušila te, ili si se ti budio i ponovo vraćao Isusovoj molitvi, sledeći put će ti biti potrebno samo pola sata. A zatim, kada već usvojiš ovu molitvu biće ti možda dovoljno da je izgovoriš jednom i đavo će pobeći.
U ovome je neophodno biti istrajan i uporan.
Autor: Sveštenik Maksim Prvozvanski
Prevod sa ruskog: Stanoje Stanković
Lektura: Dragana Jovanović
Izvor: Pravoslavie.ru
NAPOMENA: Prenošenje na druge sajtove je dozvoljeno isključivo uz navođenje direktnog linka ka članku
Komentari