U razgovorima pravoslavnih roditelja se ponekad mogu čuti sledeći stavovi:
„Šta, da učim sina da bude nevin do braka? Zar je to stvarno moguće? Ajde ćerku, to još i nekako mislim da bi bilo dobro, ženska deca su drugačija kada su u pitanju ovi porivi, ali na šta će mi ličiti sin kada dođe u pubertet – treba da zna da se ne plaši da priđe nekoj devojci, treba da ima neke živosti u sebi a ne da bude neki isprepadani lik, kako će onda sebi uopšte naći ženu. Treba ipak da ima i neko iskustvo. Ni ja nisam bio bez iskustva kada sam ušao u brak.“
„Sada se u brak ulazi mnogo kasnije, dok se završe studije, dok se ne steknu uslovi. Ne bih volela da mi se ćerka na brzinu mlada uda samo zato što bi joj teško palo uzdržanje, pa da do tridesete već ima jedan propali brak. Spolja bi to sve izgledalo, što kažu – po pravilu, ali u praksi se bojim da bi to bila nezrela odluka da se uđe u brak. Čini mi se da ovoj temi ne treba tako striktno pristupati, dovoljno je naučiti ćerku da se ne petlja sa svakim i da zna da mudro izabere nekog finog momka za vezu i da nam budu na oku. Ne služi mi na čast ali moram da priznam da ni ja nisam ušla u brak devstvena…“
U ovim izjavama ima nekoliko zabluda pa ćemo ih na kratko osvestiti i rasvetliti:
- zabluda prva: neverovatno je teško, zapravo je nemoguće uzdržavati se do sredine dvadesetih ili poznijih dvadesetih godina (kada se najčešće sklapaju brakovi danas)
- zabluda druga: ko uspe da se uzdržava u mladosti taj je sigurno ili neurotičan (ima neku „zvrčku“ u glavi, uzdržava se ne svojom voljom već što ima neki kompleks) ili je za monaški život pa ga to sve uopšte ni ne privlači.
- zabluda treća: umereno bludničenje neće naneti neispravljivu niti ogromnu štetu za kasniji srećan pravoslavan bračni život
- zabluda četvrta: ako meni nije nešto mnogo falilo što sam umereno bludničio (imao seksualne odnose pre braka u okvirima dugih veza), neće ni mom sinu ili ćerki ništa biti samo ako nauči da pazi na sebe i da ne uleće u sumnjive odnose.
Ima i drugih zabluda, poput onih da ko u ranijim godinama uđe u brak da je veća šansa da će se razvesti. Prvo, tu zabludu i obična statistika razvoda pobija, drugo – nije isto pravoslavan brak i brak bez Hrista, a i bavićemo se ovom temom u zasebnom tekstu.
Kako su nastale ove zablude?
Ima tu više faktora.
Mi pravoslavni znamo ko je glavni kreator ovih laži i obmana (autentično pravoslavni ljudi znaju da đavo nije samo metafora za neke mračne strane čovekove ličnosti niti nagonsko Frojdovo nesvesno, već stvarno biće koje stvara obmane i iluzije od kojih je najbolja ta da uveri većinu ljudi da on zapravo ne postoji. Ali, o njemu drugom prilikom.), ali ćemo ovde reći nekoliko reči o načinima na koji se te obmane kreiraju u našem umu i sledstveno tome – u umu naše dece u pubertetu.
Uticaj medija.
Ukratko, mediji kroz svoje emisije kreiraju kod dugogodišnjeg i svakodnevnog slušaoca i gledaoca na nesvesnom nivou sliku o tome „kako svi ljudi misle“ ili „šta je normalno, popularno i poželjno ponašanje a šta nije“.
Kada u svakoj seriji, stručnim emisijama, šou programima, dijaloškim kontakt emisijama mi svakodnevno čujemo i vidimo da je seksipilnost vrlina, da donosi popularnost, uspeh i pažnju, pa čak dovodi i do naizgled idilične veze i bajkolikog braka – onda se u našoj glavi stvara slika da „tako svi misle“ i da ako želimo da budemo deo tih normalnih i uspešnih „svih“ a ne autsajderi sa margine izloženi podsmehu – onda treba i mi tako da mislimo, oblačimo se, stupamo u odnose, radimo na svojoj seksipilnosti i svom „seksualnom potencijalu“ kao jedinom načinu da zadovoljimo svoju potrebu za prihvatanjem, pripadanjem i ljubavlju koja prekida osećaj izolacije i usamljenosti.
Istovremeno, pošto se o uzdržanju govori malo (i to na netačan način – samo kao uzdržanje od direktnog seksualnog odnosa) ili nimalo, gledalac televizije vremenom nesvesno stiče utisak da ta kategorija ponašanja ne samo da nije poželjna, nego nije ni moguća a da to spada u nešto psihički i fizički zdravo i normalno.
Još ćemo ovom prilikom dodati da je televizija „najuspešniji trener“ za mentalno bludničenje jer nudi toliko raznovrsnih slika seksualnih perverzija čak i u dnevnim terminima kroz serije koje pokušavaju da na zanimljiv način navodno „demistifikuju“ i oslobe ljudsku seksualnost (jedna od serija- rodonačelnica tog tipa je svakako „Seks i grad“ mada se od tih godina do sada daleko „doguralo“)
Društveno poželjne vrednosti današnjeg doba.
Danas su poželjne vrednosti one koje su u svim ranijim vremenima bile nešto što se činilo samo u velikoj tajnosti, što se skrivalo od javne sramote – bludničenje svih vrsta (od „običnih“ telesnih odnosa pre braka, do seksualnih perverzija, istopolnih odnosa, transvestitizma, pedofilije itd.) danas ne samo da se ne skriva od očiju javnosti nego bukvalno zahteva da bude u javnom prostoru.
Primer toga je pre svega heteroseksualno bludničenje koje više nikoga ni ne iznenađuje kada se pojavljuje ili o tome priča na televiziji, a potom i seksualne devijacije i transvetitizam kroz kreaciju sa ovogodišnjeg Evrosonga pod nazvom „Končita Vurst“ (muškarac obučen u ženu zadržavši bradu, transvestit sa bradom koji je istovremeno i homoseksualac – šta je on zaista veliko je pitanje i ne interesuje nas ovom prilikom, međutim ovde je važno da je taj „vrednosni proizvod“ plasiran i upravo kao takav pobedio na Evrosongu).
I takođe, zadnjih deceniju ili dve svedoci smo rasplamsavanja jedne totalitarne ideologije pod nazivom „rodna ravnopravnost“ ili „džender teorija“ gde se nastoji da se svaka stranputica psihoseksualnog identiteta proglasi za normalnu, punopravnu i poželjnu. Pa tako imamo sve više zakonskih regulativa koje pokušavaju da osobe tzv. LGBT populacije (lezbejske, gej, biseksualne i transrodne, transvestitske osobe) tj. njihove seksualne naklonosti popularišu u javnom prostoru, društvu i školstvu.
Više se o tome skoro i ne diskutuje na onom početnom koraku: da li je to stvarno normalno i urođeno, ili osobama koje imaju takve naklonosti je zapravo potrebna pomoć a ne popularizacija.
U današnjem društvu je greh proglašen za vrlinu i nameće se svom silinom ostatku društva, koje – nemajući reper za dobro i zlo u Sinu Božijem Isusu Hristu -polako ali sigurno postaje žrtva mišljenja da je ono što je učestalo i popularno – zapravo normalno.
A ono što je nepopularno i o čemu se ne priča, kao što je uzdržanje od svakog mentalnog i fizičkog bludničenja – zapravo nenormalno. To se sada sve više smatra za „psihički poremećaj“ (stid, recimo, već ulazi u klasifikacije mentalnih bolesti kao psihički poremećaj).
Zašto i današnji pravoslavni roditelji često podležu ovoj zabludi iako znaju šta o tome govori naša Sveta Crkva? Zato što smo i mi u mnogo čemu „deca ovoga sveta“ i mi često iz želje da ne budemo autsajderi poput Amiša pokušavamo da sedimo na dve stolice – da budemo jednom nogom u Crkvi a jednom nogom u svetu, da balansiramo, kombinujemo, pravimo neka „treća rešenja“ jer ne znamo zapravo kako da se pravilno postavimo pošto u tom i takvom svetu živimo, nismo u manastiru. Plus imamo decu što sve dodatno komplikuje. Tako nam barem to sve izgleda, kada pokušavamo samo svojim snagama da nađemo izlaz.
Način obrađivanja teme seksualnosti u školskom sistemu.
Opet ćemo ukratko, da ne bismo mnogo odužili, reći da se u školskom sistemu danas (na časovima biologije, građanskog vaspitanja, pojedinim radionicama i seminarima, i u ponekim školama u Srbiji seksualnog obrazovanja – predmeta pod nazivom „Zdravstveno obrazovanje o reproduktivnom zdravlju“) o seksualnosti u pubertetu govori na jednostran način.
Osim što se daju objašnjenja kako funkciniše cela priča u vezi sa reproduktivnom funkcijom ljudskog organizma, tu se zapravo plasira i nekoliko implicitnih stavova:
– seksualnost je prirodna potreba ljudskog organizma kada uđe u doba sazrevanja (adolescencije) tako da je prirodno da tu potrebu treba zadovoljiti da bi se osoba upoznala sa sopstvenim telom i stekla harmoniju psiho-fizičkog života.
– Nema ničeg lošeg niti pogrešnog u zadovoljavanju seksualnih potreba u pubertetu ukoliko se ona zadovoljava na propisan način – ako se masturbacija ne čini javno, ako se koriste kontraceptivna sredstva da ne bi došlo do neželjene trudnoće (mada i za nju objašnjavaju ima „leka“, ali bolje sprečiti nego „lečiti“), ako se izbegavaju tzv. rizični odnosi. I, da, ako postoji dobrovoljni pristanak oba (ili više) aktera na takav odnos. Onda je „sve u redu“.
– Neželjena trudnoća kao posledica maloletničkog seksa nije poželjna ali je rešiva stvar – začeto ljudsko biće, nerođena beba se tretira kao miom na materici koji se može i ima pravo odstraniti samo treba voditi računa da se ode kod stručnog lica kako se ne bi imale zdravstvene posledice.
– O uzdržanju se priča isključivo u smislu uzdržanja od konkretnog seksualnog odnosa, ne uviđajući ili previđajući da postoji mentalno seksualno stimulisanje i bludničenje, da postoji virtuelni seks preko interneta, ne ubrajajući u uzdržanje i masturbaciju i sve one radnje koje prethode seksualnom činu.
Kao rezultat ovoga, naša deca u školi stiču utisak da „svi“ to rade, da je to sve normalno i u redu dokle god se pazi, i da , u najboljem slučaju , uzdržavati se znači uzdržavati samo od konkretnog seksualnog čina, dok su sve ove ostale opcije u redu, ne krši se „zakon“.
Takođe nauče da je uzdržanje samo jedna od opcija – jednako dobra, mada manje popularna, nego sve ostale.
Naše lično iskustvo.
Neki ili mnogi od nas koji smo sada pravoslavni roditelji imali su seksualne odnose ili bar neka seksualna iskustva pre braka. Što je i logično jer je puno nas odrastalo u porodicama koje nisu bile crkvene tako da sada faktički otkrivamo „toplu vodu“ kako izgleda pravoslavno detinjstvo i kako izgleda pravoslavno vaspitavati sopstvenu decu i tinejdžere.
To iskustvo predbračnih odnosa za mnoge od nas možda nije imalo nekih traumatičnih momenata, dakle „umereno“ se bludničilo, i dalje smo mogli da o sebi mislimo da smo pristojno proveli mladost.
I , zato što o tom delu svog života tako mislimo (da smo pristojno proveli mladost bez nekih većih posledica), ta misao nas zapravo vodi u zabludu da i naša deca, ukoliko budu „umereno“ bludničila , neće mnogo duševno i telesno nastradati. Mi ćemo se moliti da sinovljeva devojka ne zatrudni, da nam ćerka ne zatrudni ili ne dobije neku polnu bolest i infekciju, da budu makar u dugim vezama sa „finim“ mladićima i devojkama i da tako do braka „pregrme“ ovaj nezgodni period.
Slušajte pažljivo:
Ovo više nije moguće.
Nije više moguće (ako je i bilo moguće, što je takođe upitno) „umereno“ bludničiti i ne povući nikakve veće duševne, telesne i duhovne posledice.
O spasenju da i ne govorimo – šta bi se desilo da nam, ne daj Bože, sin ili ćerka nastrada u nekoj nesreći i da je sa ovim grehom otišao pred Hrista? Mislite li da će Gospod koji je kroz usta apostola rekao da „ni bludnici neće naslediti Carstva Božijeg“ reći da se šalio i da je svestan da je to sve malo prestrogo rečeno? Da će preteći tas na vagi koji kaže da je taj mladić ili devojka bio „dobar čovek, dobra duša sa zlatnim srcem, vedro i puno života mlado biće, spremno da svakome pomogne“). Ne daj Bože da ikada sebi postavimo ovo pitanje.
Vraćamo se na to – zašto nije moguće umereno bludničiti bez posledica?
Vremena su se promenila, bludničenje je sada poželjna društvena vrednost, a i polne perverzije su takođe sada popularne u društvu, tako da skoro da više i nema običnih dugogodišnjih veza koje neće vrlo brzo otići u perverziju ili u psihički nezdrave odnose. Sada ima prvih seksualnih iskustava pod dejstvom ekstazija i ostalih narkotika, snimanja na mobilni oralnog zadovoljavanja, marihuane u kombinaciji sa izopačenim seksom, „istraživanja“ konfuznog seksualnog identiteta kroz isprobavanje odnosa sa osobama istog pola ili sa više osoba istovremeno, zavisnika od seksualnih zadovoljstava u pravom smislu reči već sa 17 godina.
Možda ovo deluje kao da pokušavamo da zastrašimo roditelje prejakim rečima i primerima, međutim, svi ovi pomenuti primeri su zasnovani na realnim događajima. Na žalost.
Shvatite, ne može se više sedeti na dve stolice, strana mora da se odabere jer ulazimo u jedan period koji po mnogim karakteristikama može da se okarakteriše kao period poslednjih vremena (bez ikakvog alarmizma i adventističkog paničarenja) , što je i dobro – jer se pravi sve veći jaz između greha i vrline, tako da postaje nemoguće jednom nogom biti u grehu a drugom u Crkvi.
To je zaista dobra vest.
Surogati pravoslavnog života u porodicama koje za sebe smatraju da su verujuće.
U svemu ovome gore pobrojanom bi pravoslavni roditelji nekako uspeli da sa svojom decom preplivaju preko pučine ovoga sveta koji u zlu leži u sigurno Pristanište, da nema jednog dubljeg problema u nama samima.
Ovo je najboliniji deo ovog teksta i razumećemo ako želite da ga preskočite.
Zašto se mi „pecamo“ na ove gornje zamke, i zašto se ustručavamo da sa svojom decom otvoreno pričamo o svemu tome i da pokažemo na našem ličnom primeru gde smo grešili i koje plodove smo iz tog greha požnjeli i i dandanas ih ubiremo.
Ima nekoliko razloga zašto je to tako, kod nekih pravoslavnih roditelja preovlađuju jedni, kod drugih drugi:
- simuliranje crkvenog pravoslavnog življenja bez iskrenog i pravilnog ispovedanja vere u Hrista. Verujemo da postoji Bog, idemo u crkvu, ali ne verujemo iskreno Bogu, niti znamo uopšte ko je stvarno istiniti Bog koga kažemo da ispovedamo – tako da , kada bi neko radio anketu da odredi kojoj „denominaciji“ pripadamo , bio bi u nedoumici da li smo možda rimokatolici, protestanti, Jehovini svedoci ili starokalendarci.
- srozavanje Živog Boga na običaje i crkvene rituale – mi smo crkveni i verujući samo zato što postimo, idemo u crkvu, osvećujemo vodicu, slavimo slavu. Smatramo to dovoljnim za pristojnu i poštenu porodicu iz koje izlaze deca sa dobrim ponašanjem i „kućnim“ vaspitanjem.
- negovanje „vere tehničkog minimuma“ – smatramo da je moguće biti verujuća osoba a da celog sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu ne predamo. Već, damo sebe i jedni druge malo Hristu (do nekog pristojnog „minimuma“) a malo ovome svetu.
- gajenje vere u to da je najvažnije biti dobar čovek – to nije pravoslavno ispovedanje vere, to je neki surogat i najčešće služi kao opravdanje za izbegavanje borbe sa nekim sopstvenim grehom koji nam je prirastao za srce i za izbegavanje borbe sa sopstvenim licemerjem. Ovo shvatanje je , na žalost, učestalo ne samo god pravoslavnih roditelja već se može sresti i kod onih mladih ljudi koji su zadnju deceniju završavali Pravoslavne bogoslovske fakultete i rade kao pravoslavni veroučitelji i pravoslavni teolozi.
- uprkos trudu da budemo stvarno Hristovi imamo „zmiju neverja duboko u srcu“ – što je logično ako smo odrastali u necrkvenim porodicama i rasli u uverenju da nema Boga ili da je nebitan skoro pola našeg života. I ovo, ma koliko teško zvučalo, možda je i najmanji problem od svih ovih gore pobrojanih jer će Gospod , videvši našu želju da budemo Njegovi, poslati Blagodat svoju i dometnuti nam snage da taj ponor neverja preskočimo.
Da zaključimo…
Ako je prvi korak kada se susretnemo sa sinom i ćerkom u pubertetu koji su zapali u greh bluda – da pogledamo realnosti u oči i da ne krijemo od sebe sve te znake i saznanja koji nam to ukazuju, tada je drugi korak u ovom bolnom procesu (ali procesu koji donosi istinsko duhovno ozdravljenje cele porodice) taj da odlučno odbacimo ideju da je moguće „umereno“ bludničiti a ne povući teške posledice po dušu, duh i telo.
Bez ove odluke nećemo moći zaista da pomognemo našem tinejdžeru – moći ćemo da kukamo, da se žalimo na to šta nas je snašlo i da se grozničavo brinemo i tražimo pametna racionalna rešenja, ali nećemo moći da mu zaista pomognemo. Bez ikakve dileme.
O tome šta mi kontkretno možemo učiniti da pomognemo našem tinejdžeru koji je zapao u greh bluda (homoseksualnog i heteroseksualnog) , kao i detaljnije o učenju uzdržanja koje neće biti neurotično – nastavićemo u sledećem tekstu.
***
Prvi deo ovog teksta možete pročitati na ovom linku: Pubertet i bludni greh (heteroseksualni i homoseksualni)
Treći deo ovog teksta na ovom linku: Treći korak: vreme je za preispitivanje, pokajanje i promenu – vašu, naravno
Autor: PravoslavniRoditelj.org
Komentari