Prvi deo teksta možete pročitati na ovom linku.
Teški razgovori
Naravno, najbolje bi bilo kada nikada ne bismo morali da dođemo do ove teme. Nije prijatno. Bilo bi bolje da nikada ne govorimo o stvarima koje ne bi trebalo ni da se dese. Tretiranje ove teme na ovaj način je suštinski bilo dobro, sve do pre neku deceniju. Međutim, naša deca ne žive u moralnom vakuumu, posebno u ovom veku. Ako će naići na pogrešne poruke negde drugde, onda je bolje da ono što je ispravno prvo nauče kod kuće, od ljudi koji ih vole i koji se brinu za njih na hrišćanski način. Ponekad je nemoguće držati decu daleko od svih pogrešnih stvari u njihovom okruženju, ali barem još uvek možemo da ih naučimo da zatvore oči i pokriju uši. Ako ih mi sami tome ne naučimo, ili ne obezbedimo da neko moralno pouzdan to uradi u naše ime, kako će ikada naučiti istinu o onome što Bog očekuje?
A ono što Bog očekuje zaista se mnogo razlikuje od onog čemu društvo razulareno teži. Društvo nam šalje užasne poruke u vezi s požudom. U širenju te poruke prednjače televizija i filmovi, koji prezentuju deci svakojake nemoralne scene i podsticaje, od kojih većina čak nije moralno adekvatna ni za odrasle. Naravno, u vreme kada je Biblija pisana nije bilo televizijskih i filmskih predstava; nije bilo ni nepristojnih čet-soba, romana, magazina s nepristojnim sadržajem, niti pornografije u virtuelnoj realnosti. Sveto Pismo ne pominje nijednu od ovih specifičnih zanimacija kao grešne, ali nam to svakako nije opravdanje da pretpostavimo da Bog nema mišljenje o njima. Iako neke grešne zabave mogu biti nove, gresi koji ih podstiču svakako to nisu. Kao i sve drugo što radimo, način na koji se zabavljamo, a posebno na koji dopuštamo deci da se zabavljaju, biće predmet Suda Božijeg na kraju vremena. Da, Bog nam oprašta kada se kajemo, ali ne možemo smatrati oproštaj kao dozvolu da slobodno i namerno grešimo kada znamo šta je ispravno. Nismo savršeni, ali se od nas i dalje očekuje da se potrudimo.
Dok grešnost možemo ispoljavati na mnoge nove i kreativne načine, sami gresi danas su isti kao i u Biblijskim vremenima. Biblija, posebno Stari Zavet, pun je priča o moralnim prekršajima, kao i o patnjama koje to donosi – patnjama koje vode u smrt i uništenje. Ako se ikad zapitamo da li su neke savremene aktivnosti grešne, jednostavno treba da pogledamo koje nam duhovne smernice u tom pravcu daje Biblija. Hrišćanski principi moralnosti su primenljivi u svim situacijama, bez obzira na to kako je se neki poseban slučaj naziva. Tako da, drugim rečima, način na koji se zabavljamo predmet je istih onih duhovnih „to može” i „to ne bi trebalo”, kao i u drugim Božijim očekivanjima od nas u drugim situacijama. Kada je reč o pristupu prema medijima, dobro pravilo je ovo: Ako je Bog rekao da je greh nešto činiti, onda je takođe greh i dozvoliti deci da to gledaju. (I, ukoliko nema nikakve moralne koristi od gledanja tih sadržaja, onda stvarno nema potrebe ni mi odrasli to da gledamo.)
Televizija i druge medijske tehnologije nisu same po sebi grešne. Mogu se koristiti za razne vrste divnih, hrišćanskih ciljeva. Međutim, pogrešno je što te tehnologije našoj deci daju otvoren pristup sistemu vrednosti koji u svom većem delu nije kao Božiji – zato što hrišćani nisu jedini koji stoje iza tih medijskih poruka koje naša deca primaju; zapravo smo mi u popriličnoj manjini. Moralni standard življenja je mnogo niži na ekranima nego u hrišćanskim domovima, posebno kada je reč o čednosti.
Što više naša deca provode bez nadzora gledajući razne oblike izopačenog morala u medijima, to će više rasti sa ubeđenjem da je tako pravi život treba i da izgleda. Čak su i sekularna akademska istraživanja pokazala, iznova i iznova, da deca usvajaju vrednosti koje vide na televiziji. Prema navodima medijskih eksperata: „Televizija od detinjstva neguje kod dece upravo one predispozicije i preference koje su deca obično usvajala od drugih primarnih izvora.” (1) Ovo znači da televizija ima mogućnost da utiče na dečiji sistem vrednosti na isti način kao i ljudi iz stvarnog života. Dakle, suštinski rečeno, pogrešno izlaganje uticaju medija predstavlja jednaku opasnost za duhovnost naše dece kao i da smo im dozvolili da vreme provode s paganima, ateistima i jereticima.
Medijske poruke su tako uticajni „učitelji” zbog toga što deca čak i ne primećuju da ona te poruke usvajaju. Deca misle da je to samo zabava. Osim u najavama nekih emisija, tv likovi ne postavljaju našu decu da sednu ispred njih da bi im rekli: „Danas ćemo te učiti kako treba da se ponašaš u toj i toj situaciji.” Umesto toga, moralne tvrdnje i vrednosni sudovi se prišunjaju skoro neprimetno – gotovo na isti način na koji se grešna iskušenja prikradaju u realnim životnim situacijama. Ova ideja jedna je od dominantnih tema u mojoj knjizi iz 2007. godine – „Virtuelni predatori”. Jednostavno rečeno, roditelji treba da budu svesni vrednosti kojima se njihova deca uče kroz ovakve vrste zabava. Deca uvek uče. Kada su poruke koje im se plasiraju u vezi s nečim što je tako iskušavajuće i tako primamljivo kao što je požuda, možemo biti uvereni da će oči i uši naše dece biti širom otvorene.
Slatkiš za oči
Čak iako učimo svoju decu hrišćanskim idealima čednosti i moralne čistote, ipak nije dobra praksa da ih izlažemo suprotnim primerima, bilo na TV-u ili u realnom životu. Zvona upozorenja se ne uključuju uvek u njihovim glavama kada vide da se ispred njih dešava nešto što je suprotno onome što smo ih učili. A osim toga, uvek će biti i neka varijanta perverzije koja nama nije pala na pamet, ili neka o kojoj se stidimo (pred Bogom) da pričamo deci.
Sveti Jovan Lestvičnik savetuje: „Trudimo se svim silama da izbegnemo bilo gledanje bilo slušanje onog ploda koji smo obećali da nećemo probati.” Ovaj savet je namenjen monasima, ali kada je u pitanju požuda – za decu i osobe van braka važi isto. Očigledno je da nema dobiti u „oštrenju” apetita za nešto što je zabranjeno imati. Grešnost ljudske prirode deci govori da je „zabranjeno voće” najslađe želeti.
Od najranijeg perioda detinjstva, čak i dok su u majčinoj utrobi, Bog od nas očekuje da zaštitimo svoju decu od stvari koje mogu da im naude. Iako se može desiti da ne razumeju ili da nisu dovoljno veliki da bi sprovodili grehe koji im se plasiraju, šteta koja nastaje kao rezultat izlaganja tome biće ista. To je kao kad bismo pušili u blizini bebe i rekli: „Ostaviću cigare pre nego što ona dođe u iskušenje da puši, a kada bude dovoljno odrasla da razume, tada ću je učiti da je pušenje opasno.” Međutim, do tada, pasivno pušenje ispunjava ta mala pluća otrovom, čak iako njen majušni um nema ni najmanju predstavu o tome šta je pušenje.
„Kada čovek čisti sebe od ljudskih strasti, Hristos se useljava u njega, čineći ga svetlošću od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog.” Sv.Simeon Novi Bogoslov
Da bi naša deca mogla da sačuvaju čednost tokom mladosti, moramo najpre za njih izgraditi čvrst temelj hrišćanske pobožnosti, mnogo pre nego što bilo kakvo iskušenje požude počne da pomalja svoju ružnu glavu. S obzirom na to da se iskušenja nalaze svuda – u prirodi, od đavola, i posebno od društva koje podstiče grešnost – postoji samo jedna stvar koja može spasiti našu decu od uranjanja u greh: svesno, sveto ovladavanje sopstvenom voljom. Naravno, Božija blagodat je takođe neophodna, ali volja da se prihvati Njegova pomoć mora naći mesta u dečijem srcu; inače Njegova pomoć nema gde da „dođe”. Ova vrsta samokontrole teška je i za odrasle hrišćane, koji su već čvrsti u svojoj veri. Još je teže mladima, koji tek počinju da uče o Božijoj volji. Za one čiji roditelji se nikada nisu potrudili da ih nauče, bitka je gotovo nemoguća.
Teško je obuzdati ljudsku prirodu u situaciji kada smo već „bacili oko” na ono što mislimo da želimo. Onog trenutka kada naša deca počnu da doživljavaju požudu, više neće biti otvorena za savet nekoga ko od njih zahteva da se te požude liše. Bilo bi uzaludno staviti povodac oko vrata vuku, i onda očekivati da će bezazleno da šeta kroz park kao pitomi pas koji je dobro izdresiran; tako će biti i s bilo kojim tinejdžerom čija je požuda ostala neukroćena od trenutka kada se prvi put pojavila. Ako se ne potrudimo da decu držimo u okviru granica Božije blagodati, što podrazumeva da njihovu čednost treba da zaštitimo i ogradimo tvrđavom svetosti pre nego što budu u opasnosti, nećemo moći da tu tvrđavu dovoljno brzo izgradimo kada je demon požude bude opkolio. Daleko je bolje preduprediti nastanak raka, čak i duhovnog raka, nego mu dozvoliti da prvo napadne, pa onda pokušavati da ga lečimo.
Temelji vere
Sveti oci nas uveravaju da ako decu odmalena okružimo hrišćanskim učenjima i svetim primerima, oni taj životni put neće napustiti ni kad odrastu. Jedna izreka kaže: „Uči dete putu kojim treba da ide, pa neće od njega odstupiti ni u starosti (22:6)”. Kada se deca podižu na ispravan način i kada kasnije u životu naiđu na iskušenja, oni se neće okrenuti od vere koju su već zavoleli svim srcem. Zapamtite, vera nije ljudski izum; Bog stoji iza toga. On je Taj koji pomaže vernima da sačuvaju svoju veru. Za dete čije je vaspitanje zasnovano na veri, borba s budućim iskušenjima može biti teška, ali volja da se s njima izbori biće tu. Veru je teže uzdrmati kada je ona čvrsto na svom mestu mnogo pre nego što išta pokuša da je uzdrma.
S druge strane, pogrešno je pretpostaviti da je naš posao završen kada dobro naučimo svoju decu. Deci se lako poremeti pažnja – zaborave se, ignorišu nešto i slično. Međutim, kada ih obuzme žar fizičke strasti, problem više nije u sećanju ili zaboravljanju, ili ignorisanju, ili poštovanju svega čemu smo ih učili. Nekad su tu u pitanju fizička ili emotivna iskušenja koja deluju previše snažna da bi im se oduprli. Ništa nije nemoguće uz Božiju pomoć, naravno, ali kada su strast i zadovoljstva nadohvat ruke, koliko ljudi priziva Hristovo Ime ili traži da anđeli unište te strasti? Mnogi odrasli imaju problem da to urade; kako se onda od deteta može očekivati da uradi bolje? Čak i monasi ponekad izgube bitku s demonom požude, monasi koji svoju hrišćansku veru dobro poznaju, i koji su posvetili svoj život da ovladaju svojom voljom. Ako ne zaštitimo našu nevinu decu od te bitke, izlažemo ih toj surovoj i nepravednoj borbi u kojoj oni, manje ili više, imaju nula posto šanse da pobede.
Bez obzira na to koliko dobro učimo decu, Bog od nas očekuje da ih nadgledamo i da budemo sigurni da žive u skladu sa onim čemu smo ih učili. Treba da budemo dosledni kada ih proveravamo, i oni treba da znaju da će biti proveravani. A podjednako je važno da ih proveravamo i bez njihovog znanja. Ideja da roditelji treba da traže dozvolu od dece da budu roditelji postavljena je naglavačke. Među mnogim naopakim moralnim konceptima koje je svet izmislio, ovaj je jedan od najbesmislenijih jer ide protiv prirode. U celini hrišćanske vere nema ništa što bi ukazivalo na to da deca treba da imaju ingerencije nad time šta njihovi roditelji smeju da rade. Nasuprot tome, na mnogim mestima nailazimo upravo na suprotan stav.
To nije stvar ugnjetavanja ni prezaštićivanja dece, oba pristupa nose sopstveni rizik od štete po dečiji razvoj. Ponekad deca, pre nego što nauče da budu pažljiva, padaju s bicikla i oderu kolena, ali povređeno koleno zaceli, tako da, ukoliko deca i zaplaču zbog te povrede, te suze nisu zbog emotivnih ili duhovnih posledica. Stvari nisu tako jednostavne kada su u pitanju druge vrste grešaka. Ako ih pustimo da trče po ulici i pregazi ih auto, prekasno je. Ako im dozvolimo da slobodno srljaju i izgube Bogom datu čistotu, ne mogu je povratiti. Može im biti oprošteno, naravno, i mogu promeniti svoje ponašanje nadalje, ali i dalje ostaje činjenica da su okusili greh. A jako je teško zaboraviti kakvog je ukusa nešto.
Nije stvar u tome da treba da mislimo da imamo decu koja nisu vredna poverenja i koja su po prirodi lažljiva – Bog nikoga nije stvorio da bude takav. Ali pošto su deca lako podložna uticajima, povodljiva, nezrela, i lako upadnu u nelagodnost u odnosu na svoje nedovoljno nadzirane vršnjake, roditelji treba da prate šta se događa sa njihovim detetom. Današnjoj deci je često neprijatno ako ih neko voli i vodi svetu brigu o njima, jer je „kul deci” dopušteno da rade šta žele. Ali, Biblija kaže veoma jasno da mi treba da ugađamo Bogu, a ne ljudima (Gal. 1:10).
Čak i najboljoj deci su potrebne granice. U nekim slučajevima, to podrazumeva da treba da budemo prisutni kad oni donose odluke o sebi, a u drugim slučajevima mi treba da odlučujemo za njih. (Npr. nije na deci da odluče da li su dovoljno zrela da prespavaju kod druga ili drugarice). Za neke stvari su roditelji ti koji imaju ingerenciju da odluče; a za neke druge stvari čak nije ni potrebno procenjivati i donositi odluku – odgovor uvek treba da bude „ne”. Određene situacije su prilično diskutabilne po pitanju iskušenja: intimni sastanci, određena vrste plesa, nepristojni filmovi i slično. Naravno, često će biti sive zone, situacije u kojima jedno dete može da se adekvatno snađe, a drugo nije u stanju, međutim, pojedine situacije neprimerene su pod bilo kojim okolnostima. Duša deteta koje ima sve petice u školi i redovno posprema svoju sobu nije ništa manje otporna od duše druge dece kada dođe do situacije emotivne ili fizičke uzbuđenosti.
Štaviše, naša deca nisu jedine osobe u situaciji kada ih požuda obuhvati. Oni su u iskušenju istovremeno s drugim osobama koje su tu uključene. Poveravanje svetosti naše dece u ruke drugim osobama (i poveravanje svetosti druge dece u ruke našoj sopstvenoj deci) nije bezbedno – ni duhovno ni fizički. Uz tako brojne primere odraslih osoba koje nisu u stanju da dobro upravljaju impulsima sopstvene požude, ne postoji nijedan razlog da pomislimo da će se naša deca s njom snaći bolje. Greh je baciti svoju decu preko palube u tako dubok okean iskušenja koja postoje u mnogim situacijama između mladića i devojaka – u provaliju iz koje je teško isplivati na sigurno.
Ako decu gurnemo u situacije za koje oni nisu dovoljno obučeni da se u njima adekvatno snađu, onda moramo biti svesni da će bavljenje posledicama tih grešaka biti naša odgovornost – ovde na zemlji i potencijalno u večnosti. Dok su naša deca još uvek deca, to je naš a ne njihov posao da odlučujemo koja iskušenja ćemo dopustiti da paradiraju pred njihovim licima. Ne možemo zaštititi decu od svega, ali nije u redu prema njima da to čak i ne pokušamo.
Ako sada u potpunosti ne povedemo roditeljsku brigu o deci dok su još mali, moraćemo da se bavimo roditeljstvom nad njima (i nad njihovom decom o kojoj oni neće biti u stanju da se u potpunosti staraju kao roditelji) kada izrastu u nemarne odrasle osobe. Međutim, onog trenutka kada postanu odrasli, više nećemo moći da u većoj meri utičemo na njih. U tom trenutku, njihove labave i nemarne vrednosti biće deo njihove prirode, čvrsto ugrađene u njihove duše tokom dve decenije života kada je trebalo bolje vodimo računa o njima. Drugim rečima, oni će postati moralno neodgovorni usled sopstvenog izbora, a ne usled dečije nezrelosti. Treba o njima da vodimo računa upravo dok prolaze kroz nezrelost dok su još mali, jer se tada i podrazumeva da su po prirodi nezreli. U suprotnom, nezrelost će trajno biti utisnuta u njihov karakter.
„Osoba koja ne živi kako Bog zapoveda pokazuje da ne veruje stvarno u Boga.” Sv.Kliment Aleksandrijski
Kada je u pitanju tema zaštite nevinosti naše dece, tu u suštini imamo dva zadatka. Prvi, treba da ih naučimo hrišćanskoj veri i moralnosti, i drugi, moramo da im pomognemo da se odbrane od svega što je protivno tome. To radimo tako što ih štitimo od nemoralnih predloga kojih će neminovno biti svuda oko njih, ili bar koliko je moguće. Ako nastavimo da ih vaspitavamo na ovaj način, tada dajemo njihovim dragocenim dušama dobru mogućnost da se bore za svetost. Sa adekvatnim roditeljskim rukovođenjem u mladosti, naša deca će naučiti da žive u skladu sa svojom verom, umesto da usvoje stav toliko učestao u društvu: da svoju veru prilagođavaju svom načinu života.
Još uvek ima dece, tinejdžera i mladih u svetu koji su čisti i čedni; nemojte nikada gubiti nadu da je to moguće. Ali ova čistota i čednost mora stalno da se čuva na jedan svestan i dobrovoljan način, a ne pukom slučajnošću, i da se čuva negovanjem svetog straha od Boga pre nego roditeljskim nametanjem. Ako podstičemo decu da budu moralna, ali ih pri tom ne naučimo da više preferiraju da budu moralni, oni će „baciti u kantu” naš moral koji odriče zadovoljstvo onog trenutka kada mi okrenemo leđa. Ako deca nemaju svesnu želju da budu čedna i besprekorna pred Bogom, a još uvek nekako uspevaju da ne padnu u blud, ne možemo pretpostaviti da će to zauvek ostati tako. Ako su napravila dobre izbore proizvoljno, a ne čvrste rešenosti pred Gospodom da to tako čine, tada su u opasnosti da svakog trenutka naprave grešku. Ako su takvo obećanje dali samima sebi, tada se mogu predomisliti u svakom trenutku. Ako su takvo obećanje dali nama, mogu se pobuniti kad god odluče da su ljuti na nas, i da naprave grešku koju nikada neće moći da vrate kao što je bilo. Može im biti oprošteno, ali se stvari ne mogu vratiti nikada kao što su bile pre toga.
Obećanje da se bude čist i neiskvaren mora biti dato Bogu. Inače, naša deca će u nekom trenutku izložena jednom uticaju, u sledećem nekom drugom, pa trećem – i biće odvučena u različitim pravcima, a da nikako ne uspeju da dosegnu sigurnu luku. Ako nekim slučajem uspeju da izbegnu greh, to ne znači da su puni vrlina već samo da ih je Bog, u svojoj ljubavi, poštedeo. I ma šta neko tvrdio ili mislio, čednost koja nije svesno i namerno izabrana tokom adolescencije ne čini osobu toliko srećnom i radosnog srca onoliko koliko je čini kada je ta osoba svesno odabere i obeća da će je čuvati. Deca koja provode previše vremena razmišljajući, nadajući se i jureći prilike za nemoralnim iskustvima izlaze iz detinjstva kao hladna, otupela i iscrpljena – i spremna da se okliznu u greh u svakom trenutku. Naša deca nisu istinski hrišćani ako su poslušna Bogu samo zato što još uvek nema dovoljno jakog iskušenja na njihovom putu. Da bi bili istinski hrišćani, Njemu se moraju pokoravati dobrovoljno i iz ljubavi.
Ako smo i sami istinski hrišćani, neće nam biti teško da podižemo decu koja koja će takođe voleti i slušati Boga, čak i kada dođe do osetljivih pitanja kao što su požuda i iskušenje. Samo onda kada smo mi sami neodlučni po pitanju stvari u vezi s našom verom, i deca će odrasti neodlučna u vezi sa svojom. Dobri Gospod pomoći će našoj deci u svim duhovnim borbama, čak i u onim najtežim – u stvari, posebno u tim najtežim – ali ona moraju da zatraže Njegovu pomoć. Moraju da je traže, da je prihvate i da znaju da se ne bore protiv nje kada stigne.
Iskušenja ne bi bila iskušenja, ako ne bi nudila nešto poželjno. Da bismo odgajili svetu decu, samo treba da ih naučimo da žele nešto bolje od onoga što nude iskušenja.
…………………………………………………………………………………………………………………………………..
REFERENCE
1. Gerbner, G., Gross, L., Morgan, M., & Signorielli, N. (1986). Living with television: The dynamics of the cultivation process. In J. Bryant & D. Zillman (Eds.), Perspectives on Media Effects (pp. 17-40). Hilldale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, p. 17.
Autor: Emilija Bačić-Tulevski
Prevod: Jelena Petranović (lektura: Sanja Stanković)
Izvor: Orthodox Writer
Portal „Pravoslavni Roditelj” zahvaljuje Emiliji Bačić-Tulevski na dozvoli da prevodimo njene izuzetno dragocene tekstove.
Komentari