Како Бог делује у нашем животу – помолила сам се а постало је још теже?

Како Бог делује у нашем животу – помолила сам се а постало је још теже?

Ка Господу завиках у невољи својој и услиши ме

(Пс.120,1)

 

Некада и верујући човек може да се изгуби у мноштву свакодневних дужности и обавеза које мора да обави. То поготово важи за родитеље многодетне породице који се труде да ускладе све своје дужности и понекад личе на жонглера који покушава да похвата све лоптице које баца у ваздух. На жалост, када човек препусти да га понесе ток обавеза и напусти ослонац у Господу, дешава се да изгуби из вида једино потребно а његова вера се претвара у хладно неверје и бригу. Тада, и ако читаш духовни текст, мислиш на обавезе и послове. И, ако стојиш на молитви, то чиниш некако аутоматски, пресабирајући се и планирајући дан док срце постаје све празније и све хладније…

 

Нашла сам се у једном таквом стању. Упокојила ми се свекрва а мајка ми је била тешко болесна и непокретна. Били смо подстанари. Никако нисмо могли да нађемо посао. Код куће четворо деце. Многи су нас гледали с презиром шта радимо са толико деце а немамо ни посао ни стан. Све ме је то погађало а бреме свих брига и проблема нас је све више притискало. Колико пута би искрсле несугласице и размирице међу нама због свих тих нерешених ствари док би нас деца само уплашено и нетремице гледала…

Онда је дошла и вест да чекамо и пето дете. Најпре, то је био шок за све нас у овој ситуацији. Осећала сам још већу кривицу и још више сам прекоревала себе. Међутим, у целој тој причи, и даље сам се молила некако аутоматски, без срдачности, без ревности, без жеље. Идући заобилазним путем да не сретнем комшије који су нам упућивали прекорне погледе, брзо бих ушла у кућу и још дубље тонула у бригу…

На првом прегледу ултразвуком, докторка ме је строго погледала и рекла: „Пето дете, хм, нешто овде не изгледа како треба.“ Послала ме је у болницу на преглед.

Мислила сам да је све тако црно и тешко да не може бити црње и теже.

Међутим, тада сам се сетила пријатеља који су били у браку неколико година и нису имали деце. По њиховим усрдним молитвама, на крају им је Бог подарио дивно чедо на свеопшту радост и благодарност. Помислила сам: „Ето, како сам заборавила на молитву, на Бога. Кад је Господ услишио њихове молитве, онда ће и наше ако истрајемо! Богу је све могућа! Имај њих на уму и види како је та помоћ стварна, опипљива. Бог је са нама!“ Сетила сам се и да ми је баш та сестра рекла да се молим Св.Ксенији Петроградској која помаже онима који траже посао или место становања. Донела сам одлуку: од сада ћу се молити свим срцем својим, то ми је последња нада!

Путујући аутобусом у други град у болницу, читала сам акатист Св.Ксенији и заветовала јој се у срцу, да ћемо, ако се дете роди и буде девојчица, дати јој име Ксенија. Преглед је прошао добро, све је било у реду а лекари су ме чак питали зашто сам дошла чак из другог града на специјалистички преглед.

Од тада сам се трудила да читам акатист Пресветој Богородици – Брзопомоћници и св.Ксенији Петроградској сваког дана. Молила сам се свим срцем. И врло брзо, није прошло ни седам дана, газда од кога смо изнајмљивали стан нам је повећао станарину. То је била последња кап у чаши. Тражити да изнајмиш кућу или стан са четворо деце и петим на путу је непријатна, ако не и немогућа мисија. Људи те гледају као неког чудака, као особу која не зна шта је одговорност: „Прво се запосли и стекни кров над главом па онда рађај децу!“ Ствари се одвијају увек тим редом у животу. Но човек мора увидети у свакој ситуацији да без Бога не можемо ништа чинити као што јасно пише у Јеванђељу.

Помолила сам се то вече да нас Господ просветли и да нам отвори пут јер смо морали да напустимо дотадашњи изнајмљени стан. Сутрадан смо се пробудили са истом мишљу: идемо са децом у кућу мојих покојних деде и бабе на селу која је донекле била запуштена јер је много година нисмо обилазили. Толике године смо плаћали кирију и селили се од немила до недрага, а она је ту стајала и чекала… Селидба није била лака но, слава Богу, дошли смо на своје! Сетих се и заблагодарих: „Пресвета Богородице, Света Ксенија, хвала вам на свему.“ Иако сам се у почетку питала како је то кренуло „на горе“ после читања акатиста, у ствари све је кренуло најбољим могућим путем!

У овој кући сам провела незаборавне тренутке детињства код баке и деке. Дочекала су нас стабла пуна јабука, лоза пуна грожђа. И два орахова стабла су нам пожелела добродошлицу, опоменувши нас да смо требали доћи раније и побринути се о овом дивном имању, живећи на својој земљи. Деца су се брзо снашла у новој средини и уклопила. Све је некако почело складно да функционише.

Ускоро је „искрсао“ посао који сам могла да обављам преко рачунара од куће и тако допринесем породици. Богу хвала, трудноћа је одмицала.

Молитва је текла, дајући ми снагу да издржим последње дане пред рођење нашег чеда које смо сви жељно очекивали. Кад год се споменуло име које ћемо дати беби, сви су помињали ово или оно име за дечака, али за девојчицу, сви би једнодушно рекли: „Ксенија“. Дивила сам се томе и даље чувајући свој тајни завет у срцу.

Термин је прошао. Сви смо и даље чекали. Дани су се већ одужили. Написала сам поруку игуманији једног нашег манастира и замолила је да се помоле за мене јер ми тешко падају ови последњи дани пред порођај и непрестано ишчекивање. Одговорила је: „Молимо се да то буде данас“. И по молитвама наших драгих сестара у Христу, заиста сам после неколико сати добила болове и кренула за болницу. Замолила сам и пар најближих пријатеља да се моле за нас. Сви смо били више него спремни за овај тренутак.

Заиста, рођење детета је највећа радост за једну породицу. То је пре свега дар Божији, чудо Божије. Но, мајка пролази кроз велике болове, донекле желећи да је „мимоиђе та чаша“. А када новорођенче предају мајци у наручје, наступа таква радост која се никада не може описати речима. По милосрђу Божијем, по заступништву Пресвете Богородице и Св.Ксеније, по молитвама свих који су се молили за нас, на свет је дошла наша Ксенија. Касније ми је пријатељица рекла да је у тим тренуцима читала акатист Св.Ксенији иако није знала за нашу жељу.

У тренутку ми је постало јасно колико је старање Божије према нама. Колико је Он увек близу а колико ми лутамо далеко од Њега. Схватила сам да је и мене извео из дубине безнадежности и неверја на светлост и радост Своје свеобилне љубави молитвама Пресвете Богородице и Св.Ксеније Петроградске.

М.Т.

Извор: Изворни наслов текста: „Ка Господу завиках у невољи својој и услиши ме (Пс.120,1)“ , часопис Православни пут, број 59.

 

 

Један коментар

  1. Марија says:

    Диван текст! Надахњује и оснажује у вери. И превише често заборављамо да се треба препустити Господу и веровати његовом промислу…

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.