Ka Gospodu zavikah u nevolji svojoj i usliši me
(Ps.120,1)
Nekada i verujući čovek može da se izgubi u mnoštvu svakodnevnih dužnosti i obaveza koje mora da obavi. To pogotovo važi za roditelje mnogodetne porodice koji se trude da usklade sve svoje dužnosti i ponekad liče na žonglera koji pokušava da pohvata sve loptice koje baca u vazduh. Na žalost, kada čovek prepusti da ga ponese tok obaveza i napusti oslonac u Gospodu, dešava se da izgubi iz vida jedino potrebno a njegova vera se pretvara u hladno neverje i brigu. Tada, i ako čitaš duhovni tekst, misliš na obaveze i poslove. I, ako stojiš na molitvi, to činiš nekako automatski, presabirajući se i planirajući dan dok srce postaje sve praznije i sve hladnije…
Našla sam se u jednom takvom stanju. Upokojila mi se svekrva a majka mi je bila teško bolesna i nepokretna. Bili smo podstanari. Nikako nismo mogli da nađemo posao. Kod kuće četvoro dece. Mnogi su nas gledali s prezirom šta radimo sa toliko dece a nemamo ni posao ni stan. Sve me je to pogađalo a breme svih briga i problema nas je sve više pritiskalo. Koliko puta bi iskrsle nesuglasice i razmirice među nama zbog svih tih nerešenih stvari dok bi nas deca samo uplašeno i netremice gledala…
Onda je došla i vest da čekamo i peto dete. Najpre, to je bio šok za sve nas u ovoj situaciji. Osećala sam još veću krivicu i još više sam prekorevala sebe. Međutim, u celoj toj priči, i dalje sam se molila nekako automatski, bez srdačnosti, bez revnosti, bez želje. Idući zaobilaznim putem da ne sretnem komšije koji su nam upućivali prekorne poglede, brzo bih ušla u kuću i još dublje tonula u brigu…
Na prvom pregledu ultrazvukom, doktorka me je strogo pogledala i rekla: „Peto dete, hm, nešto ovde ne izgleda kako treba.“ Poslala me je u bolnicu na pregled.
Mislila sam da je sve tako crno i teško da ne može biti crnje i teže.
Međutim, tada sam se setila prijatelja koji su bili u braku nekoliko godina i nisu imali dece. Po njihovim usrdnim molitvama, na kraju im je Bog podario divno čedo na sveopštu radost i blagodarnost. Pomislila sam: „Eto, kako sam zaboravila na molitvu, na Boga. Kad je Gospod uslišio njihove molitve, onda će i naše ako istrajemo! Bogu je sve moguća! Imaj njih na umu i vidi kako je ta pomoć stvarna, opipljiva. Bog je sa nama!“ Setila sam se i da mi je baš ta sestra rekla da se molim Sv.Kseniji Petrogradskoj koja pomaže onima koji traže posao ili mesto stanovanja. Donela sam odluku: od sada ću se moliti svim srcem svojim, to mi je poslednja nada!
Putujući autobusom u drugi grad u bolnicu, čitala sam akatist Sv.Kseniji i zavetovala joj se u srcu, da ćemo, ako se dete rodi i bude devojčica, dati joj ime Ksenija. Pregled je prošao dobro, sve je bilo u redu a lekari su me čak pitali zašto sam došla čak iz drugog grada na specijalistički pregled.
Od tada sam se trudila da čitam akatist Presvetoj Bogorodici – Brzopomoćnici i sv.Kseniji Petrogradskoj svakog dana. Molila sam se svim srcem. I vrlo brzo, nije prošlo ni sedam dana, gazda od koga smo iznajmljivali stan nam je povećao stanarinu. To je bila poslednja kap u čaši. Tražiti da iznajmiš kuću ili stan sa četvoro dece i petim na putu je neprijatna, ako ne i nemoguća misija. Ljudi te gledaju kao nekog čudaka, kao osobu koja ne zna šta je odgovornost: „Prvo se zaposli i stekni krov nad glavom pa onda rađaj decu!“ Stvari se odvijaju uvek tim redom u životu. No čovek mora uvideti u svakoj situaciji da bez Boga ne možemo ništa činiti kao što jasno piše u Jevanđelju.
Pomolila sam se to veče da nas Gospod prosvetli i da nam otvori put jer smo morali da napustimo dotadašnji iznajmljeni stan. Sutradan smo se probudili sa istom mišlju: idemo sa decom u kuću mojih pokojnih dede i babe na selu koja je donekle bila zapuštena jer je mnogo godina nismo obilazili. Tolike godine smo plaćali kiriju i selili se od nemila do nedraga, a ona je tu stajala i čekala… Selidba nije bila laka no, slava Bogu, došli smo na svoje! Setih se i zablagodarih: „Presveta Bogorodice, Sveta Ksenija, hvala vam na svemu.“ Iako sam se u početku pitala kako je to krenulo „na gore“ posle čitanja akatista, u stvari sve je krenulo najboljim mogućim putem!
U ovoj kući sam provela nezaboravne trenutke detinjstva kod bake i deke. Dočekala su nas stabla puna jabuka, loza puna grožđa. I dva orahova stabla su nam poželela dobrodošlicu, opomenuvši nas da smo trebali doći ranije i pobrinuti se o ovom divnom imanju, živeći na svojoj zemlji. Deca su se brzo snašla u novoj sredini i uklopila. Sve je nekako počelo skladno da funkcioniše.
Uskoro je „iskrsao“ posao koji sam mogla da obavljam preko računara od kuće i tako doprinesem porodici. Bogu hvala, trudnoća je odmicala.
Molitva je tekla, dajući mi snagu da izdržim poslednje dane pred rođenje našeg čeda koje smo svi željno očekivali. Kad god se spomenulo ime koje ćemo dati bebi, svi su pominjali ovo ili ono ime za dečaka, ali za devojčicu, svi bi jednodušno rekli: „Ksenija“. Divila sam se tome i dalje čuvajući svoj tajni zavet u srcu.
Termin je prošao. Svi smo i dalje čekali. Dani su se već odužili. Napisala sam poruku igumaniji jednog našeg manastira i zamolila je da se pomole za mene jer mi teško padaju ovi poslednji dani pred porođaj i neprestano iščekivanje. Odgovorila je: „Molimo se da to bude danas“. I po molitvama naših dragih sestara u Hristu, zaista sam posle nekoliko sati dobila bolove i krenula za bolnicu. Zamolila sam i par najbližih prijatelja da se mole za nas. Svi smo bili više nego spremni za ovaj trenutak.
Zaista, rođenje deteta je najveća radost za jednu porodicu. To je pre svega dar Božiji, čudo Božije. No, majka prolazi kroz velike bolove, donekle želeći da je „mimoiđe ta čaša“. A kada novorođenče predaju majci u naručje, nastupa takva radost koja se nikada ne može opisati rečima. Po milosrđu Božijem, po zastupništvu Presvete Bogorodice i Sv.Ksenije, po molitvama svih koji su se molili za nas, na svet je došla naša Ksenija. Kasnije mi je prijateljica rekla da je u tim trenucima čitala akatist Sv.Kseniji iako nije znala za našu želju.
U trenutku mi je postalo jasno koliko je staranje Božije prema nama. Koliko je On uvek blizu a koliko mi lutamo daleko od Njega. Shvatila sam da je i mene izveo iz dubine beznadežnosti i neverja na svetlost i radost Svoje sveobilne ljubavi molitvama Presvete Bogorodice i Sv.Ksenije Petrogradske.
M.T.
Izvor: Izvorni naslov teksta: „Ka Gospodu zavikah u nevolji svojoj i usliši me (Ps.120,1)“ , časopis Pravoslavni put, broj 59.
Jedan komentar