Како одвући дете од компјутера?

Како одвући дете од компјутера?

Тек што се родио наш син Вања, почела сам усрдно да читам различите православне и неправославне књиге о методама васпитања детета. Тако је наступио период када сам била потпуно обузета методиком по којој је било могуће научити малишана читању. Сироти наш Вањка који је још увек једва говорио! Сличице са речима, табла за цртање, редовни часови.

Једном смо шетали са њим улицом која је била преплављена разноврсним предизборним плакатима. Била је 2004. година, година председничких избора у Русији. И ето, моја двогодишња мрвица почиње да на зиду чита –  „Наш дом је Русија“. Почињем да схватам у том тренутку да је метода почела да ради, да дете схвата информацију са плаката… И уплашила сам се. У нашем веку информација ни одрасли не могу да се изборе са огромним потоком информација, потребних и непотребних, а шта ће тек дете. Узгред, он је сада на зидовима могао да прочита свашта.

Од тога дана се завршила моја фасцинација приручницима, почели смо да васпитавамо дете не по методикама, већ по интуицији – посматрајући, ослушкујући и што је најважније – разговарајући са њим.

 

Вања се родио у време када су интернет, кабловска, интерактивне игрице и друге технолошке новине просто упале у наше животе. За њега су све ове информационе и компјутерске технологије – саме по себи датост. Код куће имамо стандардну технолошку опрему: кабловску телевизију са пар стотина канала, интернет, игрице, таблет.

Син је од малена све ово савлађивао и са пет година, када је почео да управља мишем, сео је за компјутер. Почели смо са развојним игрицама за малишане и тек након тога је син почео да се игра на компјутеру.

 

Након одређеног времена запазили смо зависност од компјутерских игара. Није било тешко не приметити је. Син је гледао у нас раширених очију, пуних искрене патње и дрхтавим гласом обећавао: „Прочитаћу све што ми кажете, урадићу све што треба, само ме пустите молим вас да се играм!!!“.

 

Заиста, тек што смо се сударили са овим проблемом направили смо гомилу пропуста. На почетку смо му једноставно забранили да прилази компјутеру. Изузеци су били веома ретки. Лозинке су биле свуда.

Пошло нам је за руком – Господ нам је дао послушно и од рођења добро дете. У питању није наша заслуга. Компјутеру није прилазио, али ни зависност ни тескоба нигде нису одлазили, већ су се само продубљивали.

Познајем две православне породице у којима је потпуно забрањен телевизор и интернет. Деца тамо расту на златној руској класици, совјетским цртаћима и филмовима. Међутим, када нам ова деца долазе у госте, она се просто залепе за телевизор. Понекада ми се чини да не само да прекидају са игром, већ и са дисањем. Свеједно им је шта показују на телевизији: рекламе, политичке емисије, вести – они са жудњом гледају све, попут зомбија.

Други родитељи које познајемо су окупирани здрављем и забрањују свом детету да једе слаткише. Ово несрећно дете у гостима поједе толико слаткиша за вече, колико наше дете није у стању да поједе без икаквих забрана током месец дана.

 

Спољашња забрана функционише у одређеној животној етапи детета. Затим дете одраста и одбацује забрану, на пример, одлази код другова и гледа телевизију или игра игрице на компјутеру.

 

Исто важи и за посету богослужења, држање постова, молитву – дете једноставно престаје да се потчињава захтевима родитеља и престаје да одлази у храм.

И то веома често запажамо међу парохијанима. Родитељи доводе своју малену дечицу на почетак службе (још и без хране пред Причешће) и строго држе дете за руку (чик пробај да се мрднеш!).

 

Веома често код таквих родитеља деца када одрасту, престају да одлазе у храм. Ја то зовем „удавити“.

 

Можемо покушати да изолујемо дете од интернета, телевизије, али га од света који нас окружује не можемо изоловати.

 

Он ће ипак изаћи у свет, али ће изаћи без умећа да одабира информацију, да се штити од ње. Потребно је да увек имамо на уму да осим куће постоји и школа и другови.

Савремени школарци просто доносе на часове своје паметне телефоне и таблете. Сама сам лично присуствовала сцени: 1. септембар, школска свечаност, један од ђака доноси таблет и погледи другова из одељења се усртемљују на таблет, деца у потпуности заборављају на приредбу.

 

Просто није могуће заштити дете свуда и увек. Потребно је развити му имунитет за нормалан живот у свету.

 

Зато смо постепено почели да укидамо строге забране на коришћење компјутера и игрица. Уместо тога само почели са сином једноставно да разговарамо, разматрамо актуелне теме, расуђујемо.

Најважније је да са дететом не треба говорити као наставник и заповедник већ као друг на заједничком језику. Управо у таквим, често спонтаним разговорима ми расуђујемо о духовној и интелектуалној користи од компјутерских игрица, о вредности слободног времена и значају живог контакта. Обавезно треба градити дијалог.

Оцу посебно полази за руком да се игра са сином. Будући његов најближи и најбољи друг, он истовремено остаје необориви ауторитет чија реч представља несумњиву вредност. У одређеном тренутку је отац почео заиста да се интересује за игрице које је Вања желео да игра: разговарали су о радњи игре, како да савладају препреке, саветовали су се, такмичили, помагали међусобно.

Дакле, постепено су забране замењене правилима које су сви чланови породице прихватили у истој мери:

 

  1. Ни под којим условима син неће укључити компјутер док нас не пита за дозволу. Чак ако мора да уради домаћи задатак, ако сам ја на међународној конференцији, а отац на служби у храму – син ће нас увек пронаћи пре него што укључи компјутер. Лозинке на компјутеру смо стављали у време строгих забрана, сада нам нису потребне.
  2. Време рада на компјутеру је тачно сат времена и ни минут мање. Да ли желиш да радиш или да се играш – одлучи, размисли сам како да расподелиш своје време, на шта да га потрошиш.
  3. За време поста код нас наступа информациона блокада. Отац чак вади кабловски прикључак из телевизора да не би било саблазни. Користимо се компјутером на послу ради решавања радних задатака, али се односимо према томе као према неопходности.
  4. Дете треба да има минимум слободног времена. Што је више дете заузето (тренинг, додатна настава, обавезе код куће) то мање има времена да мисли о компјутерским игрицама. Компјутерска игрица може да буде одмор или награда. Може да се игра викендом или када је у питању велики повод – одлично учење, рођендан, итд.

 

Правила нам омогућавају да се постепено одвајамо од зависности, од грозничаве жеље за играњем, заборављајужи на време, обавезе и најближе.

 

Ипак, најбољи лек против зависности је контакт са дететом и његово усмеравање на друго интересантно занимање.

 

Почели смо више да играмо домине, шах, друштвене игре. Дете постепено схвата да је присуство живих људи много занимљивије и вредније.

 

На пример, ове године је отац Анатолиј одвео Вању у музичку школу (учи да свира гитару), малишан је остао на часу и са жељом рекао: „Хоћу да учим и ја!“

Он се уписао када и тата, и сада обојица иду на часове, заједно понављају код куће оно што су добили као домаћи задатак у музичкој школи. Обојица су постали ученици исте школе и истог учитеља!

Понављам да своје дете васпитавамо интуитивно. Схватам да у другој породици, са другим дететом ова правила могу да не функционишу.

 

Најважније за родитеља је да се труди да осећа своје дете, да живи заједно са њим и поступа полазећи из општег добра за породицу.

 

Аутор: Татјана Голикова

Превод за ПравославниРодитељ.орг: Станоје Станковћ

Руски извор: Колибел

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*