Како правилно разговарати са дететом о полним односима?

Како правилно разговарати са дететом о полним односима?

Како васпитати хришћанина? Шта учинити да дете које одрасте не оде од вере, да научи да разликује добро од зла и да свесно и слободно бира добро? Како приближити детету целомудреност у условима савременог друштва? О тој теми се ради у разговору са протојерејем Константином Пархоменком и његовом супругом, психологом Јелисаветом Пархоменко. Разговор преузет из књиге „Ето наслеђа од Господа. Баћушка и матушка о васпитању сопствене деце“.

 

 

о. Константин:

Господ је мудро саздао човека, нема ничег сувишног, бесмисленог, непотребног у његовом бићу. Ово се односи и на полну енергију која је призвана да служи достизању најтеснијег јединства, нежности и љубави међу супружницима; захваљујући њој се рађају деца.

Након греховног пада сви делови људске природе су се подвргли одређеним искривљењима. Посебно се грешном човеку помрачио ум и искривило схватање зашто му је Бог дао полну привлачност. Човек је почео да мисли да је полна привлачност дата ради егоистичког задовољства и ми знамо до којих жалосних последица доводи греховно коришћење ове енергије. Значи да је неопходно правилно користити, усмерити њен смер у Богом одређеним оквирима.

Сва природна осећања захтевају озакоњење, јер у противном могу да се покажу на болестан, противприродан начин. На пример, малишан жели самосталност и не добија је – не треба да нас изненађује уколико тврдоглавост и хировитост постану на даље црте његовог карактера. Тако је и у вези са еротским осећањем: оно се нормално буди у адолесцентском узрасту и ако желимо да дете научи да се правилно са њим опходи, потребно је пре свега да се призна нормалност, правилност овог процеса. Неопходно је прихватити еротску привлачност као позитивну, од Бога нам дату, силу. Мислим да је то полазна тачка од које је неопходно почети полно васпитање наше деце. Тада је много вероватније да дете неће тражити алтернативну информацију или експериментисати тамо где су експерименти неумесни.

Правилан, здрав однос према питањима љубави и сексуалности код самих родитеља у великој мери гарантује спокојан однос према овим питањима и код деце. Знам доста породица у којима деца потпуно природно, као да се то само по себи подразумева, одбацују све антихришћанске оријентире у међусобним односима које пропагира масовна култура. Они просто не налазе одјек у њиховим душама, јер у њима већ постоји правилан модел односа.

 

 

Јелисавета:

Други важни моменат који ће помоћи нашој деци да изграде правилан однос према питањима полности јесте отворен разговор о овим темама код куће. У савременим условима је неразумно заобилазити ова питања у свакодневним разговорима, остављати их само за неке посебне тренутке када ће разговор бити специјално усмерен на њихово разматрање. Свеједно ће се дете сусретати са њима у свакодневном животу: часописи на киосцима, реклама на билбордима, разговори пролазника, итд. Свако време у неком смислу поставља неке своје норме, чак и за хришћане. Ми не живимо у 19. веку и мени се чини да ако су све ове теме постале уобичајене за дете, да ће оно бити заштићено од вулгарности и разврата са којима ће се сусретати не једном. Боље је и тако, јер га зато неће шокирати фотографија коју је случајно видело, на пример. Свеједно тако нешто није могуће избећи.

 

 

о. Константин:

Ја такође сматрам да ако према обнаженом људском телу у породици постоји целомудрени однос, ако је обнажена природа доступна у књигама, уметничким албумима код куће, то ће онда представљати заштиту за децу против вулгарности и савремене разуздане сексуалности.

Наравно, неопходно је да нездравом показивању еротске енергије буде супротстављено нормално, а вулгарном и изопаченом – лепо. Поред негативних примера, неопходно је да постоје и позитивни примери. Можда је корисно посећивање музеја, ликовних галерија. Дете које је навикло да се налази међу сликама и скулптурама које често сликају обнажену природу, навикава да има спокојан однос према телу, наго тело не изазива у њему ни запрепашћење, нити нездраво интересовање.

Било би добро када би детету било довољно да се ради бирања исправног смера у животу само објасни све лепо и правилно. Међутим, у животу је ипак другачије. И деца и одрасли често поступају, руководећи се не закључцима разума, већ жељама.

Сећате се како је Апостол Павле писао: „Јер добро, што хоћу, не чиним…“ (Рим. 7:19). И добро је ако се ове жеље освесте, а тако не бива увек. Јако много поступака се учини од стране људи под дејством стремљења које они сами не схватају. Зато често људи делују упркос свакој логици, сваком здравом разуму.

Распрострањени пример је девојчица која је расла без оца и која стреми да се уда што пре. Њој је у мужу потребан отац. Или рано почиње полни живот, тражећи оца у партнеру.

 

 

Јелисавета:

Да, што су хармоничнији односи у породици, то је дете заштићеније од сличних ирационалних поступка.

Верујуће родитеље брине чињеница да савремена деца рано ступају у полне односе. Разумљиво је да се жели да се деца чувају до брака и да брак буде зрео и срећан. Међутим, познато је да људи ступају у интимне односе не увек зато што дубоко воле једно друго и чак задовољење полне жеље није увек основни разлог који нагони на ове односе.

У телесној близини многи траже душевну блискост, спасење од осећања усамљености, одбачености. У питању је наравно илузија и оне који се надају да ће на тај начин да испуне недостатак љубави и схватања очекује разочарење. Физичка близина при одсуству духовне обично само појачава осећање усамљености.

Међутим, многима руководи жеља да буду вољени. То се тиче и раних, незрелих бракова: они се често распадају јер људи у њима траже спасење од својих проблема, између осталог и од осећања усамљености. Они тако желе да се осете вољени, да све остало, између осталог и личност супружника иду у задњи план.

Од родитеља зависи да ли ће се њихово дете осећати усамљено, никоме потребно и зато стремити да испуни тај недостатак љубави. Ако родитељи напајају своју децу љубављу – апсолутном, безусловном – онда ће деца одрастати са дубоким схватањем да је оно  у овом свету потребно, важно.

 

 

о. Константин:

Потребно коме? Пре свега, Богу. Ова деца ће бити спокојна, сигурна у себе, душевно богата.

Она ће бити самодовољна у добром смислу ове речи, то јест, неће зависити од других људи и биће у стању да се руководе у својим поступцима закључцима разума, а не мотивима које ни сами не схватају.

 

 

Јелисавета:

Много зависи од тога колико родитељи у васпитању подстичу дете да разуме себе, своја осећања и жеље. Ако су родитељи умели да виде и уваже у детету његову непоновљиву личност, а нису захтевали од њега остварење својих амбиција, ако су били пажљиви према њему, слушали које су његове жеље и молбе и самог га учили да анализира своје понашање, онда  оно не би требало да има проблем са схватањем себе самога. У противном, дете ће заиста изузетно мало знати о себи, неће схватати према чему има склоности, каквим талентима влада, шта заправо жели од живота и љубави.

Човек који не схвата себе ће правити грешке, вероватно између осталог и у тако важним питањима као што су избор професије, избор сапутника у животу. А грешке у овим питањима се сувише скупо плаћају и од стране самог човека и од његових блиских.

Важно је не заборављати да је човек духовно и физичко биће и да обе стране његовог бића захтевају пажњу. За верујућег човека је важнија духовна компонента људске природе, али и тело игра велику улогу у узајамним односима са светом који нас окружује.

У одређеним етапама живота тактилна осећања (потреба за додиром) су важнија од гледања и слуха. На пример, код малог детета. Њему је потребна не само љубав и прихватање, не само стимулуси за развој ума, већ и телесни контакт са блискима, пре свега са мајком. То је важан моменат – детету је потребно да добија нежност на телесно опипљив начин: неопходно је га помазе, љубе, носе на рукама. Ако је оно врло ускраћено у овој сфери, врло је вероватно да ће покушавати да на неки начин испуни недостатак тактилних осећања чак у одраслом узрасту. Полна блискост је у наше време један од најједноставнијих начина сличне компензације.

Испоставља се да многи ступају у полне односе стремећи да испуне оно што нису добили у детињству од родитеља: љубав и нежност.

 

Једном речју, истинску превенцију раних полних односа код детета представља правилан однос према њему у породици где се оно осећа вољеним уваженим, где добија довољно пажње и нежности која се између осталог показује и телесно.

 

Најбоља превенција поремећаја у сексуалном понашању је такође постојање љубави и уважавања у породици. Хармонични односи међу родитељима и родитеља са децом представљају темељ правилне полне оријентације личности која одраста. Проблеми у односима детета са оцем, са мајком, као и постојање непрестаних проблема у односима родитеља, одражава се на детету, постаје за њега психичка траума.

Иако наравно, све треба да има разумне границе. Сувишни телесни контакт мајке са адолесцентом ће бити неприродан и повредиће нормалан развој његове личности. Важно је да се све чини у своје време. Тако је дечаку врло важно да добије довољну количину нежности у раном узрасту, јер ће у старијем узрасту он бити ограниченији од девојчице која увек може да дође код маме у кревет.

Нијанси може бити много, зато је много лакше говорити о правилним односима који ће донети добар плод. Родитељи треба да схвате да ће односе са супротним полом деца градити полазећи из искуства породичног живота који су имали у детињству. Притом се тај утицај неће увек показивати у невољном опонашању родитељу истог пола, он може имати и неочекиване и, на први поглед, нелогичне последице. Дакле, зашто правити могуће прогнозе, још једном је боље нагласити колико је важно за родитеље да продубљују и усавршавају своје односе. То наравно, није увек лако, али је неопходно, јер се у породици дете учи и међусобним односима са блиским људима и правилном усмерењу еротске енергије.

Дете треба да види међусобну љубав родитеља као и уважавање једног према другом. Лоше је ако дете живи у атмосфери сталних сукоба, још горе је ако постаје сведок хладног међусобног неприхватања супружника. Таква ситуација за дете је још трауматичнија пошто оно добро осећа околности, али није у стању да схвати, објасни себи оно што се догађа.

Ми смо већ говорили да родитељи неизоставно треба да прихватају и воле у детету Богом створену непоновљиву личност, а не своје представе о томе какво дете треба да буде. Иначе ће се појавити велика вероватноћа да ће дете живети сагласно са представама својих родитеља, али ће га притом осећање незадовољства својим животом пратити стално.

 

 

о. Константин:

Желео бих да се вратим на практичне савете. Најчешће питање које постављају родитељи адолесцената: шта и којој мери говорити са децом „о ономе“?

Информацију је неопходно давати дозирано, у складу са дечијим узрастом. Никада не обмањујући, али и не сваљујући на дете оно што оно само, због узраста, није у стању да схвати и осети. Неопходно је одговарати на питања детета и не више од тога. То јест, ако малишан пита одакле долазе деца, треба му рећи како расте мало биће у мамином стомаку. Највероватније је да ће дечије итнересовање тиме бити потпуно задовољено и оно још неће сазрети до питања: „А како излази одатле?“ Исто тако нема потребе да се у свим детаљима говори о улози тате у појави малишана, довољно је објаснити да се деца појављују у мамином стомаку само онда када то желе и мушкарац и жена.

 

Јелисавета:

Пуну информацију о уређености мушког и женског организма и зачећа требало би открити у раној адолесценцији, то јест, када у телу детета почиње да се буди полно осећање. Тада дете може не само да схвати, већ и да прихвати ова знања. Све док информације које се тичу полних односа излазе ван граница искуства детета (под искуством мислим на буђење еротске привлачности), они остају за њега апстрактни, шта више, чине му се врло чудним, а понашање одраслих, у најбољем случају, некако глупо.

 

Заправо, у таквом светлу се може представити сваки наш физиолошки поступак, ако погледамо на њега са стране, удаљујући се од његове уобичајности. Па, зар не радимо чудне ствари приликом узимања хране: жвакање, гутање, процеси варења хране? Друга ствар је што потреба за храном постоји увек и зато се ти процеси чине обичним и потпуно корисним. Не говорим сада о томе да све чисто телесно, отргнуто од душевног живота постаје ружно. То исто узимање хране, ако се претвара у циљ сам по себи изгледа врло непријатно. Потреба и навика много значе за прихватање телесних функција. Није за чуђење што детету до одређеног узраста у нашој култури може бити тешко да прихвати информацију о полним односима у пуној мери.

Међутим, оно што смо изнад навелипредставља теорију, а у пракси живот често ставља пред нас неочекиване задатке. Сећам се како ме је мама осмогодишње девојчице питала да ли је потребно да говори ћерки о сексу и на који начин. У питању је била иницијатива девојчице која је наишла на ова питања у школу. У таквим ситуацијама се не треба склањати, потребно је одговорити. Опет теоретски је тако, али је ипак код мене остала несигурност. Једна од наших ћерки је била тог узраста и сумњала сам да ли би јој била корисна потпуна информација на ту тему. Пошто је она учила у ванредној школи, надала сам се да нећу решавати ово питање. Међутим, док сам се налазила у философским размишљањима о томе шта и и у ком је узрасту корисно знати, наша ћерка је поставила питање изненада. Једно вече је села код нас на кревет и одлучно почела са својим карактеристичним: „Знате шта, родитељи…“, али је наставак био јако необичан: „К. ми је рекла да…“ и даље је следио детаљан опис полног акта. „Нисам јој поверовала. То није истина?“, питала је она.

Ми нисмо чистунци али смо били ошамућени и у првом тренутку нисмо знали шта да одговоримо. Опис „процеса“ је био исправан. И истовремено тамо није било истине јер ако из интимних односа изузмемо димензију љубави, нежности, жртвености и претворимо га само у манипулацију, у скуп механичких поступака, то ће бити било шта само не оно што треба да буде.

Избора више нисмо имали и потрудили смо се да испричамо све максимално детаљно, испунивши, разуме се, живот тела животом духа. „Па, добро“, резимирала је ћерка, „тако како ви говорите, то и није ништа посебно“. На шта смо јој одговорили да јој многе ствари нису још увек јасне због ураста, али ће их временом видети у потпуном другом светлу.

Много пута од тада сам захваљивала Богу што се све догодило тада и на такав начин. Осмисливши информацију, она је изградила правилан, зрели однос према овим питањима, без сенке цинизма и истовремено тежње која је карактеристична за све забрањено, скривено. До времена адолесценције сва ова питања су за њу постала разумљива и природна. Након тога смо престали да заобилазимо ове теме у нашем контакту, често смо их се дотицали у току разговора на ту или другу тему.

Не износим наше искуство као једино правилно. Сигурно је да би се о свему могло говорити и касније. Међутим, као прво, најбоље је помоћи у осмишљавању свих појава телесног живота у узрасту мање хировитости. Као друго, добро је да се, када се у организму детета дешавају промене и када је интересовање за ове теме природно, то не подгрева новином или, шта више, тајновитошћу.

У условима савременог живота неопходно је бити посебно будан. Добро је што је ћерка одмах дошла по објашњење до нас иначе би информација у том виду у коме је дошла до ње, прелазећи од једног детета до другог, могла да јој нанесе душевну трауму.

 

Аутор: протојереј Константин Пархоменко и психолог Јелисавета Пархоменко

Превод за ПравославниРодитељ.орг: Станоје Станковић

Руски извор: Фома.ру

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*