Trenutak kada se beba prilikom abortusa bori za svoj život jeste tačka u kojoj svi feministički argumenti postaju besmisleni.
(Prvi deo teksta pročitajte ovde.)
Promenila sam mišljenje o abortusu nakon što sam pročitala članak u časopisu Eskvajer još 1976. godine. Vratila sam se kući nakon postdiplomskih studija i dok sam listala tatin časopis, naišla sam na članak pod nazivom „Šta sam video prilikom abortusa”. Autor Ričard Selcer bio je lekar koji se zalagao za abortus, premda nikad nije prisustvovao tom zahvatu. Stoga je zamolio kolegu da mu se pridruži kada to sledeći put bude radio.
Selcer opisuje kako je na stolu ležala pacijentkinja u 19. nedelji trudnoće (što je prilično kasno, budući da se abortusi uglavnom rade do 10. ili 12. nedelje). Lekar koji je izvodio zahvat ubo je špric u ženin stomak i u matericu ubrizgao rastvor prostaglandina koji izaziva kontrakcije i dovodi do pobačaja. (Ovaj metod se više ne koristi jer se previše često dešavalo da beba preživi – rodi se izobličena i s tragovima hemijskih opekotina, ali i dalje živa. Novije metode, uključujući i metod poznat kao abortus dilatacijom i evakuacijom, osiguravaju smrt ploda s mnogo većim stepenom pouzdanosti.)
Nakon što je ubrizgao hormon u matericu, lekar je ostavio špric da štrči iz ženinog stomaka. Selcer piše: „Video sam nešto što nisam očekivao… Pomerio se špric koji je virio iz ženinog stomaka. Prvo na jednu stranu. Potom na drugu. Špric je još jednom zadrhtao i poskočio kao pecaroški plovak kada ga riba povuče.”
Shvatio je da je svojim očima video kako se fetus očajnički bori za život. Dok je posmatrao, video je kako pokreti šprica postaju sve sporiji, a potom sasvim prestaju. Dete je bilo mrtvo. Možemo tvrditi da nerođeno dete nema mnogo toga, ali jedno zasigurno ima: želju za životom. Dete u utrobi bori se za svoj život.
Selcer završava tekst sledećim rečima: „Ma šta govorili oni koji se bore za pravo na abortus, meni će slika druge strane te borbe (borbe deteta za sopstveni život) zauvek biti pred očima. To se desilo zato da sa mnom više ne biste mogli da raspravljate o tome.
Jer šta uopšte možete reći protiv istine koju sam svojim očima video?”
Istina koju je video duboko me je potresla. Mene, devojku koja je bila protiv ratova i smrtne kazne, koja je bila vegetarijanac, koja je čvrsto verovala da se socijalna pravda ne može ostvariti po cenu nasilja. Pa, ovo je definitivno delovalo kao nasilje. Kako sam pristala na to da tako užasan čin postane središte mog feminističkog ubeđenja? Kako mogu da tvrdim da je pogrešno pogubiti ubice, da je pogrešno ubiti neprijatelja u ratu, a da je istovremeno u redu ubiti naše sinove i ćerke?
Upravo mi se ta uznemirujuća misao tada javila: abortusom ne ubijamo strance već sopstvenu decu, našu krv i meso.
Bez obzira na to ko je otac, svako abortirano dete jeste sin ili ćerka upravo te žene koja je abortirala, isto koliko će to biti i bilo koje drugo dete koje ta žena odluči da rodi.
Nekako smo prihvatili predstavu o tome da je abortus neophodan da bi žene napredovale profesionalno i nadmetale se na tržištu s muškarcima.
Ali kako smo pristale da žrtvujemo sopstvenu decu, da to bude cena našeg napretka? Kada to čovek zaista treba da bira između karijere i života sopstvenog deteta?
Kada sam uvidela da je nasilje nerazdvojivo od abortusa, svi feministički argumenti postali su besmisleni – na primer, tvrdnja da fetus zapravo nije osoba jer je mali. Pa, i ja sam visoka tek 155 cm. Žene su najčešće niže od muškaraca. Da li zaista želimo da promovišemo načelo da su veći ljudi vredniji od manjih? Da je u redu ubiti takve osobe ako nam dopadnu šaka pre nego što porastu do određene veličine?
Šta je s „neželjenim” detetom? Jedna od osnovnih pretpostavki ranog feminizma bila je da žene ne treba da zasnivaju osećaj sopstvene vrednosti na tome da li ih muškarac „želi” ili ne. Vredne smo jednostavno zato što smo pripadnice ljudskog roda, bez obzira na to da li nas neko voli ili ne. Da li zaista želimo da kažemo da te „neželjene”osobe treba ubiti?
Šta je sa ženom koja je „poželjna” dok je mlada i privlačna, ali s godinama postaje sve manje poželjna? U kom trenutku je u redu otarasiti se takve žene?
Uobičajeno opravdanje za abortus jeste da fetus nije „osoba”. Kažu da „niko ne zna kada život počinje”. Ali to nije tačno: svi znaju kada počinje život – novi, jedinstveni ljudski život – u trenutku kada se spermatozoid spoji s jajnom ćelijom. Nova ćelija koja tada nastaje ima sasvim novu DNK koja do tada nije postojala na svetu. Ako pod mikroskopom posmatrate tri poređane ćelije – upravo oplođenu jajnu ćeliju, ćeliju od oca i ćeliju od majke – na osnovu DNK rekli biste da ćelije potiču od tri različite osobe.
Kada ljudi kažu da nerođeno dete „nije osoba”, da to „nije život”, zapravo misle da to biće još nije poraslo i steklo sposobnosti koje će dobiti kasnije u životu. Međutim, ne postoji dogovor o tome koje sposobnosti određuju da li je neko osoba. Ljudi koji zagovaraju pravo na abortus čak ni između sebe ne mogu da se dogovore o tome. Očigledno je da se zakon ne sme zasnivati na tako subjektivnom kriterijumu. Ukoliko je ovde reč o slučaju gde se postavlja pitanje „Mogu li da ubijem?”, odgovor se mora zasnivati na objektivnim medicinskim i naučnim podacima.
A činjenica je da je nerođeno dete, od samog početka, nova, jedinstvena osoba. Poseduje tri osnovne osobine neophodne da se kvalifikuje kao „ljudski život”:
1) živo je i raste;
2) sačinjeno je u potpunosti od ljudskih ćelija;
3) ima jedinstvenu DNK. To je osoba, ista kao i svi mi.
Nema sumnje da se abortusom okončava ljudski život. No, taj gubitak se često izjednačava s potrebom žene da abortira kako bi slobodno upravljala svojim životom. Naročito je okrutno predstavljati abortus kao nešto što žene žele, nešto što zahtevaju, nešto što ih oslobađa, jer u stvari niko tako nešto ne želi. Sam zahvat je bolan, ponižavajuć i skup – nijedna žena ne priželjkuje da kroz to prođe. Međutim, kada je ta mogućnost dostupna, počinje da se doima kao logičan, razuman izbor. Sve što je upitno u vezi s tim može se proturiti kroz onaj levak. Da, abortus rešava sve probleme, ali ih rešava unutar ženinog tela. Potom se od žene očekuje da čitavog života taj bol drži u sebi i da još bude zahvalna za dar abortusa.
Treći deo teksta pročitajte ovde.
Autor: Frederika Metjuz Grin
Frederika Metjuz-Grin (1952) završila je osnovne studije iz engleskog jezika, a potom i master studije iz teologije. Njen muž, otac Gregori Metjuz-Grin, nekadašnji episkopalac, danas je pravoslavni sveštenik. Oboje su prešli u pravoslavlje 1993. godine.
Frederika je zagovornik prava na život, a takođe piše i govori o temama vezanim za veru i abortus. Bila je potpresednica američke NVO „Feministkinje za život” (Feminists for Life of America). Autor je nekoliko knjiga, uključujući i knjigu „Pravi izbori: poslušajmo žene, pronađimo alternativu abortusu”.
Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić
Izvor: When Abortion Suddenly Stopped Making Sense
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari