„Породични буквар” Милице Новковић – да ли је то педагошки приручник за православно родитељство?

„Породични буквар” Милице Новковић – да ли је то педагошки приручник за православно родитељство?

Поштовани православни родитељи,

У разговорима које воде православни родитељи на тему васпитања деце све чешће се помиње педагогија Милице Новковић садржана у њеној књизи „Породични буквар“. Госпођа Новковић, по професији дипломирани педагог, држала је и држи с времена на време предавања о свом концепту васпитања деце у разним црквеним парохијским домовима и институцијама.

Премда су неки савети из овог приручника корисни и универзални (нпр. да деца не треба да гледају телевизор, да родитељи треба да им дају задужења у кући итд.), и притом нису никаква новина јер их многи психолози, педагози и духовници стално наводе, духовна штета која из осталих ауторкиних ставова и навода може проистећи много је већа.

Стога смо дужни да кажемо да у целини гледано њен васпитни концепт није у складу са православном вером. Представља некакву мешавину истине, полуистине и Њу-ејџ измишљотина, што са православног становишта чини њен приручник и васпитни концепт веома дискутабилним.

Православни родитељи у недостатку заиста православних педагошких приручника на српском језику (на савремени начин сачињених од православних педагога) бивају привучени неким ставовима госпође Новковић који заиста имају велике сличности са нашом вером, међутим – заједно са тим истинитим деловима њеног концпета они нехотице преузимају и лажна учења.

Стога смо затражили од нашег свештеника протојереја Србољуба Милетића, оца четворо деце, да напише кратак осврт на педагошки концепт Милице Новковић презентован у „Породичном буквару“.

Захваљујемо му се на издвојеном времену и пастирској бризи.

Редакција сајта Православни Родитељ

О „Породичном буквару” Милице Новковић

 

„Породични буквар” госпође Милице Новковић класичан је пример схоластичко-рационалистичке конфузије идеја и појмова позајмљених мало из хришћанства, мало из њу ејџа, да би се саставио један замишљени модел новог миленијума и новог „свесног” човека.

Сувише би простора и времена узела детаљнија анализа. Али оно што је најбитније јесте да на олтару свога схоластичког рационализма, централно место готово месијанско-пророчке претензије заузимају „Љубав” и „Доброта”. Очигледно је да је госпођа Новковић ова два појма позајмила из хришћанства, али је исто тако очигледно да они немају исто значење и не употребљавају се у истом смислу као у хришћанству.[1]

Да би конфузија била већа а утисак снажнији, она их пише великим почетним словом (као и „Радост” итд.), ваљда их на тај начин персонализујући, чинећи од њих некакве врховне вредности или, како их она назива, „контролорима разума” – за које нам једино остаје да нагађамо шта су у ствари и зашто су писани великим словом. Овим врховним „божанствима” је све жртвовано: и разум, и слобода, а пре свега и највише – ауторитет (малим словом) као такав.

Шта то значи, мислим да није много тешко погодити, ако се човек мало замисли, и ако има у виду да се почетак васионског зла догодио онда када је Деница, херувим који је био један од најближих Богу, добио жељу да оствари идеју самоостварења и самообожења: „Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим!” (Иса. 14, 14). То је уједно и извор идеологије светског богопротивљења, религије самообожења, заснованог на привиду самоуверене и горде самодовољности.

Осим централних али недефинисаних појмова Љубави и Доброте, госпођа Новковић лако барата и либерално се служи појмовима као што су: „спустити ум у срце” (у православној духовности, одакле ово потиче, прецизно се зна шта то значи, како се то постиже и са којим циљем – а не онако како она то ради), затим „бити на своме извору”, „стваралаштво”, „дубока свесност”, „разумевање”, „хармонија”, „партнерство”, „изворни нагони”, „човечна и божанска свест”… – и све тако бомбасто и џомбасто, како је и сложено. Уочава се труд да се помоћу узвишених појмова остави утисак како је нешто објашњено, а у дубини је потпуно нејасно и набацано.[2] Нејасноће су понекад покривене пророчко-месијанским визијама новог света и новог „човека трећег миленијума, који ће оплеменити све чега се такне”?!? (стр. 14) – као Христос који је додиром лечио.

Недостатак дефиниције појмова којима се обилно користи Новковићка покушава да правда наводним постојањем „безброј дефиниција” и да покрије дугим и конфузним објашњењима, попут:

„Људи традиционалне свести су дали безброј дефиниција духовног раста и оно чувено: ’Свако мора да ради на себи’, што многима остаје нејасно и недоречено. Из равни СТВАРАЛАЧКОГ ВАСПИТАЊА јасно је да сваки човек на Земљи, за свога живота мора да САМОСПОЗНА своје изворне нагоне, своје таленте, свој донесени потенцијал и тако спозна себе и своје могућности, да се стваралачки САМОРЕАЛИЗУЈЕ, најчешће кроз родитељство и позив и на крају да се САМООСТВАРИ кроз све сегменте живота. Самоспознаја, само-реализација и самоостварење се непрестано одвијају с Радошћу, кроз Љубав и Доброту. Такав човек ће спознати Љубав према себи, човеку, потомству, планети, да би у једном моменту превазишао земаљску Љубав и остварио Љубав према Богу, Универзуму (Универзум – великим словом, изједначава Бога и универзум – прим. аутора). Реч је о духовном расту у континуитету, о духовном расту и освајању човечне и божанске свести током целог живота. Бити на извору своме, бити у миру са собом и другима је тајна духовног раста, а бити на извору могуће је само у условима без ауторитарности.”

Надувано велико, а празно. Благо речено, госпођа Новковић покушава да помири непомирљиво – овај и овакав свет и Бога. А тачније речено, поклоник и орни следбеник светских трендова, а не светиње и спасења које познајемо из Јеванђеља: уместо Богопознања, Новковићева нуди – самоспознају; уместо остварења Царства Божијег, она нуди – самореализацију, уместо спасења и слободе славе деце Божије, она нуди – самоостварење… „Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса.” (Флп. 2, 21.) А „све што је у свијету: похота је тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета.” (1. Јов 2, 16.) „А ово је живот вјечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа.” (Jн. 17, 3.)

„Породични буквар” свакако представља велико искушење, па и замку за људе који немају жеље или времена да улазе у суштину ствари; који се „сувише” не брину око узрока и последица (неки овај однос чак сматрају за потпуно непознато и неиспитано поље), који су вољни да ризикују уколико им је нешто представљено на довољно леп и пријатан начин, којима импонује лако и либерално коришћење сложених и дубоких појмова, или пак, оних којима је „догорело до ноката”, који очајнички траже решење. А то ће свакако одговарати и циљевима које је себи поставила „Agencija za izdavaštvo, edukaciju i trgovinu – Porodični bukvar”.

Верујем да ће остали сматрати да је много сигурније, корисније и лепше себи и деци читати Свете Оце, као што и Св. апостол Павле каже: „Реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе”. (1. Кор 2, 4.)

А који дух вири из „Породичног буквара”? Рекао бих да нас ПР ове Агенције позива да следимо некаквог „хуманог” вука у јагњећој кожи, самоувереног, искусног, да будемо његови следбеници, претварајући се да смо истовремено, к`о бајаги и ученици Христови.

 

 

Разни васпитни методи привлаче многе људе углавном стога што решавају неке од многих могућих проблема код младих. Међутим, сви ти методи у себи садрже много од идеологија које су супротне вери. Човек реши неки проблем, али с друге стране изгуби много више. Колико више и чега, то зависи од једног до другог метода који се нуди. Али сви ови стручни, научни, секуларни методи, не приближавају Богу већ удаљавају од Њега, јер човек себе и своје најмилије – децу – не упућује Богу већ човеку. А таквих је кроз историју било много. На Западу постоји много васпитних експеримената. Али ни један озбиљан човек неће рећи да зна за сигурно какви ће крајњи резултати одређене методе бити. За то су потребне године и генерације, како би се показале предности и мане.

Сматрам да је „Породични буквар” само један у низу њу ејџ уџбеника из веровања у човека уместо у Бога. За ту веру Господ је рекао: „Иди од мене, сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него што је људско.” (Мт. 16, 23) Насупрот томе, хришћанство се састоји у стицању Благодати Светога Духа, а не у удобном телесном, такозваном „нормалном“, комфорном материјалном животу.[3]

Господ је све што постоји створио по својој Светој Вољи, Љубави и Премудрости, стога све у свету има духовни смисао. Сходно томе и сви процеси у свету или сарађују, или се противе Божијем Смислу и Промислу. Изабравши за себе „лепше и пријатно”, наши прародитељи, Адам и Ева, нису остали у поверењу – вери Богу, него су пожелели да сами постану „као Богови”. „Видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања” (Пост. 3, 6.), били су преварени од лукавога, који им је рекао: „Него зна Бог да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро, шта ли зло.” (Пост. 3, 5.)

Будимо веома пажљиви коме и чему верујемо, јер улог је велики и цена висока. Да би се помоћу Божијом избавили од свих замки лукавога, останимо у вери Христовој и не идимо за овим светом, не будимо његови поклоници, ученици и следбеници.

Сви који нуде некакве „системе” и „методе” у ствари само удаљују човека од Бога или га замајавају непотребним стварима. Посебно ако се ти системи рекламирају као „нови”, тј. експериментални, недоказани и непоказани кроз животну праксу многих људи и генерација. Многи инжењери раде на новом моделу кола који се годинама развија у лабораторијским условима, уз обилато и строго коришћење најновијих научних открића и метода. Упркос томе, временом се покажу многи недостаци новог модела.

А колико је узгајање и васпитање деце сложеније и компликованије од тога. Свако понуђено решење, као на пример обичан производ или лек, пролази кроз многе провере стручних тимова у току много времена. Када се потом одобри и стигне на тржиште, прођу године док се не покажу добре и лоше стране. А када се ради о најдрагоценијем, о деци, обично имамо једног човека, неколико њих, или тим плаћеника који зарађују на свом „производу” и који говоре: „узмите ову крпу и запушите ту рупу у понашању, уверићете се одмах како ћете каналисати, зауставити и обуздати неконтролисани одлив енергије.” И наиван човек узме крпу и гурне у рупу, и – гле чуда, одмах добије резултат какав тражи!

Све треба да има духовни смисао и циљ. Ако га нема, онда је у најмању руку – бескорисно. А бескорисно се увек претвара у штетно. Човек је привремено на земљи, а позван је на вечни живот. Шта је привремено према вечном? Због тога Свето Писмо каже: „Премудрост овога света лудост је пред Богом.” (I Кор. 3, 19) Тако и сва људска наука и мудрост – лудост је пред Богом.

Христос рекао: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно…” (Лк 10, 42.) Само је једно потребно. Тако и родитељи имају само једну дужност: да од свог детета изграде човека, жену по Богу. Све остало треба да служи томе. Што јасније и што чистије – то боље. Како да то ураде? Искрено. С молитвом Богу. Ако човек жели добру ствар, Бог ће му је дати. Довољно је желети исправно и по Богу. Довољно је тражити од Бога помоћ.

Ево како. Треба обратити пажњу на стање њиховог духа, а не остављати их да лутају и експериментишу по принципу: свиђа ми се – не свиђа ми се, ја волим – ја не волим, ја хоћу – ја нећу… и да мисле да на тај начин „изграђују и изражавају своју личност”. То није никаква „личност”, то је играчка ђавоља, маскирана у „позитивно” и „негативно”. „Позитивно” је све што ми годи, а „негативно” све што ми не прија. Да би се то искушење избегло, треба имати принципијелан став по најважнијим питањима, која се тичу душе и спасења у Господу. Треба се мало потрудити да стално говоримо и подсећамо децу шта је исправно а шта не, пре него што она ураде нешто погрешно. А и када ураде, треба им говорити зашто је то погрешно. Треба поставити моралне границе, које су заштита, чврсто тло и сигурно склониште за дете. Треба деци говорити о моралу, треба им развијати осећање за правду, врлину, добар смисао…

Тако и духовни савети и светоотачка литература. Она није писана да човек ужива у лепим и узвишеним речима, да би га неко чешкао по ушима. Она је писана као смисао и упутство за свакодневни практични живот. Али, многи данашњи људи читају свете оце као роман или некакву лепу философију, а практична упутства очекују од разних система и метода, од психолога, педијатара, социолога… од разних идеологија и људских „мудрованија” по духу овога света, а не по Духу Божијем. А дух овога света је смрт, док је само и једино Дух Свети – Давалац Живота. Наука то није. Она може да врши ситне поправке, а на крају свих њих нас чека – смрт. Пазимо да то није духовна смрт, о којој сва наша наука не зна и за коју се она слабо интересује.

„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет… Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их слуша. Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, који није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане.” (1. Јн. 4,1-6.)

„Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он (свет) је просто пробалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова је у исто време и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава наука. Дух Свети даје човеку дар ’да разликује духове – διακρίσεις πνευμάτων’ (1. Кор. 12,10). И то даје га за веру и остале врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено и дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Дуго се човек обучава и вежба у разликовању духова; постепено се усавршава.”[4]

 

Аутор: протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

 


 

РЕФЕРЕНЦЕ:

 

[1] Основна карактеристика свих јереси и прелести јесте та да се исти појмови не разумеју и не употребљавају онако како се они у Јеванђељу, у хришћанству разумеју и употребљавају.

[2] Тако нам је француска револуција оставила паролу „слобода, једнакост, братство”, а комунистичка „братство и јединство” (слобода и једнакост су већ тада биле превазиђене), а да се нису потрудиле да објасне у ком „оцу” лежи то наше „братство” и у чему се састоји наше „јединство”, одакле нам слобода? Ипак, некакво „научно” објашњење је било да смо по заједничком оцу-мајмуну браћа, а јединствени смо у покоравању вођама и представницима револуције, који су имали сву власт, а сва одговорност је била „колективна” и припадала је „свесној радничкој класи”.

[3] О две различите мудрости: „Ко се може, браћо, напунити мудрошћу Божјом осим онога ко се најпре испразни од лудости света?” . Владика Николај, „Беседа о две различите мудрости“ (из Пролога)

[4] https://svetosavlje.org/tumacenje-poslanica-svetog-jovana-bogoslova/6/

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*