Помаже Бог,
Добио сам писмо о томе како је лек за рак одавно откривен и да се заправо састоји у томе да стварамо што мање киселу средину у организму а што више базну (алкалну). Текст почиње овако:
„Врло мали број људи у свијету зна за то, јер је та истина нажалост сакривена од јавности. Године 1931. немачки научник Ото Варбург (Отто Хеинричх Warburg , 1883.-1970.) примио је Нобелову награду за проналазак основног узрока рака.
Др. Варбург је открио да је рак резултат анти-физиолошког начина живота.
Анти-физиолошким начином исхране (претежно храном која закисељује) и физичком неактивношћу тело ствара киселу средину слабо опскрбљену кисеоником. Ћелијска киселост истискује кисеоник, а помањкање кисеоника у ћелијама ствара киселу средину. Др. Варбург је рекао: „Помањкање кисеоника и киселост су две стране исте медаље: ако неко има једно, има и друго“.
Ако имате превисоку киселост, аутоматски ће вам недостајати кисеоника у организму; ако вам недостаје кисеоника имаћете закисељен организам. Кисела средина је средина без кисеоника. „Одузмете ли здравој ћелији 35% њеног кисеоника, можете је претворити у ћелију рака за само два дана“, тврдио је др. Варбург.“
Интересује ме шта о томе мислите.
Свако добро.
* * *
Одговор први:
Бог помогао,
хвала на овим порукама.
Да, одавно већ постоје такве теорије. Иду чак дотле да тврде да је довољно пити дневно растворену кашику соде бикарбоне да би се неко излечио од рака (сода бикарбона је изразито алкална и користи се и у медицини као помоћно средство нпр. у случају инфекције уста гљивицама).
Не може се рећи са сигурношћу да овакве тврдње нису тачне. Ако је неко поштено проучавао такве ствари (а верујем да јесте), свакако да његови закључци имају одређени значај, али ја бих био веома уздржан поводом ове ствари, јер је познат низ примера који тотално обесмишљавају ову теорију – има народа који имају доминантно исхрану месом, па ипак од рака нема ни помена. У прошлости је месо увек било добродошло (без обзира што се није свуда јело у великој количини, јер се није имало), па ипак није било рака. А у нашим крајевима многе су генерације и одхрањене и сахрањене на млечним производима, па ипак рака није било.
Материјалистички приступ је доминантан у данашњим и прошловековним истраживањима. гледа се само на ефекте, а не на праве узроке, гледа се само на бројке, а не на унутрашњу суштину и деловање.
Проблем у (скоро) свим истраживањима је тај да истраживач лако постане своја жртва – ухвати се за неку идеју и не пушта је, тежећи да све што потврђује ту идеју даље разматра и продубљује, а све што је негира – игнорише или тумачи као погрешно. То се дешава чак и са веома поштеним истраживачима у њиховој гордости, а да не причамо о онима који раде истраживања по наруџби, са унапред задатим коначним резултатима и закључцима, већ исцртаним дијаграмима и спремљеним видео – презентацијама.
А други проблем, којег бисмо ми овде требали да будемо свесни, и који је по мом мишљењу главни, јесте одвојеност од Бога. Одвојеност од Бога – одвојеност од живота. А да ли одвојеност од Бога има као „узгредну последицу“ аутоматско повећање киселости у организму, или доводи до промене размишљања, која доводи до промене исхране, која доводи до промене киселости у телу, … то је већ сасвим друга прича и морали бисмо поћи до правог, началног узрочника, а не лечити као што данашња медицина лечи – гледа само на последице.
Верујем да се на овакве чланке треба гледати као на „помоћне“ – дакле корисне, али не као суштински начин лечења. Нема „једноставне заштите од те фаталне болести“, осим ако је то Господ.
Праштајте и помените.
Свако добро од Господа.
Одговор други:
Драга браћо и сестре, Помаже Бог!
Недавно ми је јако драга особа, сестрин муж, умрла од карцинома. Још је све свјеже (умро је прије 8 дана), па се унапријед извињавам ако будем мало превише емотивна.
Наиме, колико сам ја истраживала покушавајући да нађем помоћ за мог покојног зета Миодрага који се умро у 55 години, и покушавала на разне алтернативне начине, послије 8 мјесеци он је изгубио битку.
Сестра и он нису вјерујући људи у смислу активног учешћа у животу Цркве, више је сестра поштовала него он. Славили су Славу, Божић, Васкрс, као и већина наших данашњих сународника Срба.
Послије свих мојих покушаја да му набавим некакве алтернативне лијекове, он као да није био вољан или није имао снаге да покуша све. Узимао је само некакав мед са додатком разних трава и алоју. Борба је била првенствено да се појача имунитет, а о хемотерапији и зрачењу имам своје мишљење о којем не бих сада да пишем. Нажалост, он се највише уздао у то формално лијечење.
Ових протеклих мјесеци док је трајала борба, ја сам се молила за његово духовно здравље. Али, он као да није имао потребе или се бојао да се обрати Господу. Тешко је таквим болесницима наметати своју вољу, јер првенствено не знате на какву реакцију ћете наићи.
За мене је остао генерални утисак послије свега да се Господ на све начине труди да нас наведе да исправимо своје животе, и окренемо их ка Њему, као извору свих добара. Наравно, ко сам ја да тумачим Путеве Господње, али Господ зна моју немоћ и моје незнање и исто тако жељу да подијелим нешто лично што би могло другима бити на корист и на спасење. При том се молим Господу да ме сачува од гријеха високоумља и гордости. И као што је мени у тешким тренуцима помогао разговор са свештеницима и духовним лицима, желим и ја да можда пружим утјеху неком ко страда или коме неко близак страда од ове болести.
Тако да су моји утисци сљедећи:
– да је ово првенствено духовна болест (као и све друге болести),
– један духовник (монах) ми је рекао да овом тешком болешћу Бог покушава да људе који нису у вјери призове Себи, а кад види да они ни тада не осјете потребу, Он појачава патње. Њихове патње се приносе Господу умјесто њихове вјере, одн. ако могу да кажем, овоземаљског живота у вјери и по вјери.
– читала сам раније, чини ми се, код оца Тадеја (?), да он не зна зашто је послата ова болест, али да види да се у посљедње вријеме Рај веома напунио болесницима од ове болести.
– једна сестра из Цркве ми је у недјељу на Литургији рекла да је читала да су ти људи мученици модерног доба.
– духовник ми је рекао да је наша највећа помоћ тим људима, наша молитва, посебно ако нема нико други да се моли за њих, онда је то и наша обавеза. Али, да на крају свих наших молитава, увијек морамо да кажемо: нека буде воља Твоја.
Осим тога, желим само још да додам да сам примјетила колико је велика разлика кад неко вјерујући оболи од ове или неке друге тешке болести, а колико је тешко људима којима се то деси а који нису у вјери (иако је нама тешко да судимо колико и у ком виду неко у себи вјерује, али бар по оном извана што ми видимо). Колико људи који су у вјери то другачије прихватају и колико су свјесни да је свака (тјелесна) болест дата ради оздрављења душе. Као што сам написала, мој утисак је да потребно првенствено да промијенимо и исправимо своје животе, а бити здрав или болестан, каква је разлика, ако у нашим животима нема Господа…. Борба је првенствено за душу а онда за продужетак нашег живота на земљи, ако ће то бити на корист и спасење…
И, на крају, кад ти болесници прођу све муке и хемотерапије, кад остану и без косе и веома смршају, у потпуности личе на тек рођену дјецу. И то ми је био знак да их Бог узима Себи у онаквом (или приближно онаквом) стању у коме су и дошли на овај свијет, да се они кроз своје патње и трпљење патњи чисте. У многим случајевима њихови ближњи се, видјевиши то све, окрећу Господу, иако, нажалост, не мора бити случај.
Једино Господ зна зашто је нешто, и, како каже једна сестра из Цркве, ми не смијемо ни да питамо зашто је то.. Ми можемо само да узмемо себи слободу, као што сам ја сада, да подијелимо нека своја размишљања и нека своја искуства. И да кажемо, Слава Богу на свему!
Свако добро од Господа.
Извор: Форум сајта Светосавље.орг
Коментари