Zašto je na ovom svetu što ga je Bog stvorio toliko zla? Zašto se dešavaju ružne stvari, čak i onima posve nedužnima?
Kada su me pitali da napišem članak na temu šta reći deci kad počnu postavljati ovakva pitanja, moja prva pomisao je bila da ja nisam uopšte podoban da odgovaram na ovu vrstu pitanja – na pitanja koja su, tokom istorije, mučila čak i najveće svetske umove i zahtevala duboko teološka promišljanja najvrlijih svetitelja naše Crkve. Ja niti posedujem akademska znanja niti titule koje bi me bar donekle opravdale u takvom pokušaju, a kamoli ovako neuk da se usudim da ispravljam i nadopunjujem odgovore što su ih svetitelji ponudili. To što sam rukopoložen za đakona ne daje mi za pravo da propovedam i podučavam, već samo da ‘opslužujem’, što mi je na veliku duhovnu korist.
Tada sam došao na sledeću pomisao: „Šta bih ja lično odgovorio sopstvenim unucima da me kojim slučajem suoče sa ovakvom vrstom pitanja?“ Ta je pomisao izazvala u meni jednu sasvim drugačiju reakciju. Znao sam da bih im morao dati kakav-takav odgovor kako najbolje znam i umem. Čak i sam pokušaj da se odgovor na ovakvo pitanje izbegne narojilo bi u njihovim glavicama trajne sumnje koje bi ih proganjale do kraja života, a to tek ne bih mogao da dozvolim. S obzirom da nisam završio bogoslovske škole, moji odgovori mogu nići samo kao rezultat samostalnog izučavanja, koje možda nije do kraja uobličeno niti mentorski vođeno.
Odlučih se najposle da predložim uređivačima ovog bogonadahnutog izdanja da mi se, ukoliko me žele pridobiti da napišem nešto na ovu temu, onako kako mi to moje skromne sposobnosti dopuštaju, dozvole ostvarenje ove moje zamisli; naime, zamislio sam da ovaj moj poduhvat bude u vidu jednog pisma koje bih ja lično namenio svojim unucima. Ovo što sledi je ishod toga. Molim se Bogu da moje reči budu od pomoći roditeljima u situacijama kada se konačno jednom suoče sa pitanjima ovakve vrste, što je pre ili kasnije neizbežno. Predlažem da se tad ovo pismo deci pročita naglas, uz prigodne roditeljske primedbe i objašnjenja u toku čitanja.
Pismo Mojim Unucima
U vreme Velikog Posta, 2000
Najdraži Moji Unučići,
Slava Gospodu našem Isusu Hristu! Njemu slava i moć doveka!
Zbog svih ružnih događanja koja se danas mogu videti na televiziji ili čuti na vestima, o kojima se čak i u školama razgovara (kao što su ratovi, pucnjave po školama, etnička čišćenja, razorna tornada i zemljotresi, itd.), upitali ste me u svojim pismima: „Zašto se ovako ružne stvari uopšte dešavaju? Da li to Bog zapoveda da se takve stvari dese? Ako je Bog pak toliko milosrdan kao što nas stalno uveravaš, zašto onda dopušta da se ružne stvari dešavaju ljudima i životinjama, pritom čak i onim najnevinijima?“
Voljeni moji, ovo su važna i teška pitanja, bilo kome da su upućena, jer da bi se na njih dao valjan odgovor, čoveku su potrebne godine mukotrpnog izučavanja Svetog Pisma i učenja naše Svete Pravoslavne Crkve, i još povrh toga da je u stanju da razume srca i um mladih ljudi. Nisam, doduše, sasvim siguran, da sam jedan od tih.
Mi, deke i bake pravoslavne veroispovesti, ne možemo izbegavati ovakva pitanja jednom kad nam ih naši unuci postave.To je ujedno i jedno od najvažnijih dužnosti koje nam donosi ovo zrelo životno doba. Siguran sam da ste već propitivali svoje roditelje na ovu temu, ali možda ipak želite još i mišljenje nekog drugog za koga ste uvereni da vam želi dobro. Tako, eto, odlučih da vam odgovorim i sam kako najbolje znam i umem. Pri tom moram strogo paziti da vam ne dam pogrešnu sliku o tome kakav je Bog. Kako budete rasli i uvećavali svoje stečeno znanje o našoj Svetoj Pravoslavnoj Crkvi, moći ćete da uočite moje propuste i upotpunite detalje.
Pre svega, Bog je stvorio svako ljudsko biće sa sposobnošću i pozvanjem da se duhovno razvija tako da što više bude sličan Bogu; kako bi čovek mogao živeti doveka sa Bogom u Njegovom Carstvu sreće i mira. Ovo Bog naš želi svakom ljudskom biću, bez obzira ko je i šta je, i odakle dolazi. Duboko u svojim srcima to je ono što i mi sami više od svega želimo, bili mi toga svesni ili ne.
Možda se pitate ovog trena, „A kakav je Bog? “Nikad nećemo biti u stanju u potpunosti razumeti ili opisati kakav je Istiniti Bog Naš, jer je takvo što našem ograničenom ljudskom umu prosto nedokučivo. Ono što jedino možemo spoznati o Njemu je ono što nam je On sam o sebi rekao i razotkrio. Ono što znamo o Njemu je ono što nam Sveto Pismo predočava (naročito Novi Zavet), ono što je zabeleženo u zapisima Svetih i u bogoslovskim spisima naše Crkve. To je ono čemu su vas učili na vašim časovima veronauke. Vidite li sad koliko je samo važna vaša parohijska škola veronake! To je ujedno i najvažnija škola koju ćete ikad pohađati. Ukoliko želite da saznate kakav je Bog kako biste mogli da se razvijate postajući sve sličniji Njima (što je i razlog vašeg boravka na zemlji), morate neizostavno pohađati vašu školu veronauke.
I kao što napomenuh nekom od vas u jednom od predhodnih pisama, steći svetovna znanja je neosporno važno, ali je to znanje prolazno. Ono pak što naučimo o Bogu i Njegovoj Svetoj Pravoslavnoj Crkvi je suštinsko, neprolazno i provlači se kroz ceo naš život i kroz večnost do u nedogled, što nam i naš arhimandrit Sofronije Sakarov potvrđuje rečima: „Tome učenju nema kraja ni svršetka.“
Dakle, u početku, kad je Bog stvorio naše praroditelje Adama i Evu, On odredi za njih posebno mesto u svetu gde nije moglo ništa ružno da se desi i gde smrt nije mogla čak ni da priviri. To se mesto zvalo Edenski Vrt (ili ponekad prosto ‘Raj’).
Da bi Adam i Eva, i svi potomci njihovi mogli da postanu istinski bogoliki, Bog im je udelio dar slobode odlučivanja tj. slobodu izbora da Ga slede (što je Njegova želja, a ujedno i najbolja stvar za nas), ili da se ogluše o Njegovu Volju. Što Ga više sledimo, sve smo više bogoliki i sve smo bliže Bogu, a što se više oglušavamo o Njegove naredbe, sve se više udaljavamo od Boga i sve smo manje bogoliki.
Sposobnost da imaju slobodu odlučivanja i da se njome koriste čini od ljudi bića načinjena „po liku Božijem“. Samo je ljudskom rodu data takva lična sloboda. Sva druga bića na svetu su lišena ove slobode i obuzdana ograničenjima vrste kojoj pripadaju.
U Edenskom Vrtu, Bog je dopustio da Adam i Eva budu kušani od nečastivog (on se još naziva i ‘đavo’ ili ‘sotona’) da bi video kako će Adam i Eva upotrebiti tu svoju ličnu slobodu. Na žalost, Adam i Eva odlučiše da se ogluše o Božju naredbu da ne kušaju voća sa Drveta Poznanja što je raslo u središtu Vrta Edenskog. (Mogućnost izbora Adamovog i Evinog da u toku kušanja nečastivog odluče da probaju voće ili da odluče protivno tome, jasan je dokaz Božije rešenosti da ispoštuje svoju reč datu čoveku u pogledu lične slobode.)
Njihova odluka da se ogluše o Božiju zapovest je imala stravične posledice, ne samo za njih lično, već i za sve njihove potomke i potonji ljudski rod. Tom njihovom nepromišljenom odlukom (nazvanom ‘praroditeljski greh’), nešto se duboko preokrenulo i ugnezdilo u ljudskom srcima, nešto poput zarazne genetske duhovne bolesti koju je samo Bog mogao razumeti i izlečiti. Najposle, zbog svoje neposlušnosti, Adam i Eva nisu više mogli ostati u Edenskom Vrtu i tako su, zajedno sa svojim potomcima, bili prinuđeni da gaze po trnovitoj stazi koju Bog nije želeo za njih – da vode život prepun patnje, zla, stradanja i nesreće koji se najposle okončava smrću. Usled svoje duhovne obolelosti zbog neposlušnosti Bogu, ljudi su se vremenom pretvorili od bogolikih, najvrlijih Božijih stvorenja u uništitelje i zatirače. Mnogi ljudi su postali, kako jedan Pravoslavni vladika iz Srbije rekao prošle godine, u „najsvirepije od svih životinja.“(Jedan od prvih znakova ovoga je Kainovo ubistvo brata Avelja.)
Svako zlo, i svaka prirodna katastrofa koja se desila tokom istorije, posledica je ili ljudskog neznanja o tome šta je Volja Božija ili neposlušnosti Bogu. Ovo može da zvuči iznenađujuće, a za neke ova tvrdnja je i teška za razumeti. Dakle, postoji neka duhovna veza između ljudskih grehova i prirodnog poretka stvari u svetu. Nauka nije u stanju niti da objasni niti da prikaže ovu vezu. Međutim, ekološka nauka i praksa ukazuje na poguban uticaj sebičnih ljudskih odluka na prirodu i okruženje.
Neki bi, verovatno, sad poželeli upitati : „Zašto onda svemogući Bog jednostavno ne otme od ljudi datu im slobodu odlučivanja i primora ih da se pridržavaju Njegovih zapovesti, i tako spreči svo zlo?“ Ako bi On pak tako učinio, ljudski rod bi bio sveden na nivo bilo koje druge životinje ( bili bismo nešto poput šimpanzi bez krzna), a to nije ono bogoliko svojstvo što nam je Bog namenio kad nas je stvarao.
Ljudska neposlušnost Bogu je vremenom bivala sve veća i veća, i samim tim bilo je sve teže za ljude da uoče razliku između dobra i zla. Smrt je postala neumitna sudbina svakog ljudskog bića, i svaki je dan bivao ispunjen borbom da se izađe na kraj sa strahom od smrti, budući da je težnja za besmrtnošću najdublji ljudski poriv. Tako ljudi postaše zatočenici sopstvenog greha i ne mogu sami iz toga izaći ma koliko se upinjali. Što su više prenebregavali Boga, to su više zaboravljali na Njegove Zapovesti. Što su više zaboravljali na Njegove Zapovesti, tim su postajali neposlušniji. A ta neposlušnost je bila praćena novim ružnim događajima i nevoljama.
Dozvolite mi sad da vam ispričam ukratko jednu priču što sam je poodavno čuo. Ne sećam se tačno gde sam je čuo, ali znam da je nikad neću zaboraviti, jer je od posebnog značaja za sve nas. Ne sećam je se baš u detalje, ali ide otprilike ovako:
Bio jednom jedan seljak koji je imao nov čardak na svom imanju. Jednoga dana veliko jato ptica, leteći najverovatnije ka jugu, sleteše na njegovo imanje. Beše već veče , i teški olujni oblaci se preteći nadviše nad imanjem. Oluja koja je u međuvremenu nadošla beše toliko snažna da su ptice bile u velikoj opasnosti. Seljak je počeo da strahuje za ptice, pa se reši da otvori vrata svog čardaka i da ih nekako navede da se sklone unutra na sigurno. Ali ptice ne htedoše ući. Bile su preplašene što od njega, što od oluje, i samo su se još više razilazile po imanju stavljajući sebe tako u još veću opasnost. Nakon mnogih neuspelih pokušaja, seljak se toliko zabrinu da se poče Bogu moliti: „Oče Nebeski, pretvori me u jednu od onih ptica, u predvodnika njihovog jata, da bih mogao da ih navedem da se sklone u čardak gde bi bile sigurne od olujnog nevremena.“
Naravoučenije ove priče je da je naš Gospod Isus Hristos, upravo i postao „jedan od onih“, kako bi nas izbavio iz ovog našeg stanja neposlušnosti i smrti. Kad je pravo vreme došlo, Isus je pristao da se rodi od Bogorodice, Djeve Marije, i da živi i sazreva kao pravo ljudsko biće na zemlji, zadržavajući pritom svoju Božansku prirodu. On je na ovo pristao iz prevelike svoje ljubavi prema nama i zbog svoje neizmerne odanosti Ocu svome i našem Nebeskom. Njegovim pojavljivanjem na zemlji ljudski rod je dobio priliku da, sledeći Njegov primer i tvoreći volju Njegovu u svakodnevnom svom životu, postane bogolik, i po telesnoj smrti da nastavi da živi večno uz Njega u Njegovom Carstvu mira i radosti.
Kad se Isus rodio u ovome svetu, On je u svakom pogledu bio izložen zakonima ljudskog bitisanja. On je patio i trpeo sve vrste nevolja, baš kao i svako drugo ljudsko biće, ali bez roptanja i ne čineći kroz život bilo kakav greh. On je bio u svemu besprekorno poslušan Svom i Našem Nebeskom Bogu Ocu. Stoga, Njegovim stradanjem, raspećem, vaskrsenjem i vaznesenjem na nebo u ljudskom obličju, On je podario još veći blagoslov ljudskom rodu i svemu stvorenom, veće čak i od onog koje je postojalo i u Edemskom Vrtu. U deseti dan po Vaznesenju, sedeći sa desne strane Boga Oca, na dan Svete Pedesetnice, On posla od Oca Duha Svetoga na apostole, koji tada začeše Njegovu Pravoslavnu Crkvu. Kroz svete tajne Crkve sada svako ljudsko biće, porodica, posao i zajednica mogu biti osvećeni. Uz Njegov blagoslov, sva prirodna i veštačka tvar takođe mogu biti osvećeni. U Božanstvenoj Liturgiji mi možemo bar na kratko okusiti ono što nas očekuje u večnom Carstvu Nebeskom. Čak je i samo vreme iskupljeno i osvećeno kroz svoje dnevne, sedmične i godišnje liturgijske bogoslužbene cikluse. Imajući naše Sveto Predanje (neprekidno živo prisustvo Duha Svetoga unutar naše Crke čini Je „stubom i osloncem istine“), Pravoslavna Crkva će uvek biti i ostati „istinska vera jednom i zauvek predata našim svetim ocima.“
Međutim, i posle svega što je Isus učinio za nas, i što još uvek čini kroz Njegovu Svetu Crkvu, ljudi i dalje zadržavaju pravo slobodne volje – pravo da se ili pokoravaju ili oglušuju o Njegove zapovesti, uprkos svim nedaćama koje tu neposlušnost prati i nanosi kako pojedincu, tako i društvu i prirodi u celosti. Ovakvo stanje stvari će se zadržati sve do Njegovog drugog dolaska. Do tada, ljudski rod, pa i Pravoslavni Hrišćani – ako smem da dodam, naročito Pravoslavni će i dalje stradati u ratovima, etničkim čišćenjima, ubistvima, kao i od prirodnih nepogoda, bolesti i smrti. Međutim, sa druge strane, mi imamo uverenje da je Isus pobedio smrt, i da istinska vera u Njegovo Vaskrsenje ima moć da prevlada naš strah od smrti. Svojom smrću, On je za Pravoslavne Hrišćane preobrazio smrt od jedne užasane tragedije u nedokučivo novo rođenje, rođenje Duhom za besmrtni i novi život za kojim svi žudimo, u miru sa svim što je Bog stvorio.
U međuvremenu, mi treba da težimo da kroz život koračamo sa verom u Hrista i zavet koji nam je dao. Pre svega, moramo da naučimo da volimo Boga, a zatim i naše bližnje – pa čak i neprijatelje – kao sebe same. Naši svetitelji nas poučavaju da ako volimo neprijatelje svoje, to onda znači da ih ni nemamo, jer će tada svako, bio on ma kako dobar ili zao, biti naš bližnji. Još nas upućuju i na to da je ljubav prema neprijateljima najčvršći dokaz Božije ljubavi: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade.“
Često međutim, uprkos svim našim nastojanjima, „duh je voljan, ali je telo slabo.“ To znači da zbog našeg snishođenja težnjama telesnim, svetskim i đavolskim, mi se stalno iznova spotičemo u našim duhovnim naporima. Ljudsko protivljenje Bogu će nas prevariti, jednostavno zbog toga što smo okruženi sa svih strana tom ljudskom neposlušnošću a i zbog toga što i dalje imamo to seme neposlušnosti u našim srcima. Stoga uvek iznova bivamo zarobljeni u mrežu varljivog, čulnog, kvarnog, grešnog, neprosvećenog i samovoljnog sveta u kom živimo.
Zato svakog proleća, kad se priroda oblači u svoje novo ruho, u toku Velikog Časnog Posta, naša Sveta Pravoslavna Crkva nas poziva da se opet okrenemo duhovnom gledanju na stvari, duhovnom osećaju i opredeljenju za duhovno kroz povećanu molitvu i post. To je ujedno i vreme kad je na nama da pažljivo uporedimo naše reči i postupke sa rečima i učenjima našeg Gospoda Isusa Hrista dok je živeo na zemlji. Na taj način se učimo istinskom pokajanju, a ono predstavlja „vrata Raja“
Pokajanje ne predstavlja nekakvo izvinjenje Gospodu za neki prošli prekršaj, uz obećanje da ćemo se bolje ponašati ubuduće, nalik na scenu kad mala deca sretnu „Deda Mraza“ negde u nekom tržnom centru pred Božić. Pravoslavno pokajanje je jedna jasna spoznaja da smo promašili put koji vodi ka tome da postanemo slični Bogu, što je i osnovni razlog našeg zbog kojeg nas je Gospod i stvario na zemlji. (Mogli bismo to nazvati „promenom paradigme“, kako bi to rekli neki veliki svetski umovi današnjice, dakle jednom drastičnom promenom u razumevanju stvari) Istinsko pokajanje je veliki dar od našeg Svemilosrdnog Boga koji ljubi ljudski rod, jer nam pokajanjem otvara srce i dušu za isceljujuću silu i blagodat Svetoga Duha. To je ujedno i lek protiv užasne boljke ljudske gordosti, „koja ne trpi da bude poslušna nikome.“ Upravo u ovoj tački dar ljudske slobode odlučivanja ponovo stupa na scenu: potrebno je da ljudi sami slobodno odluče i požele da budu isceljeni.
I tako, najdraži moji, svakog časa tokom predstojećeg Velikog Časnog Posta uzdižimo molitve Bogu: „Bože, usliši moju želju za novim početkom, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha,“podsećajući se neprestano: „Od današnjeg dana pa na dalje, od ovog časa, od ovog trena, ljubimo Gospoda svim srcem svojim i tvorimo svetu volju Njegovu.“
Vaš odani deda
***
Ukoliko tražite još tekstova na sličnu temu, redakcija sajta „Pravoslavni roditelj“ vam preporučuje tekst na ovom linku: Kako reći detetu za smrt bliske osobe (sajt „Ima nade – životni problemi očima pravoslavne psihologije“)
***
Autor: đakon Nikolas Janakos
Prevod : Radmila Živković (lektura S.S.)
Izvor: Talking To Children when Bad Things Happen
Komentari