Осми амандман на Устав Републике Ирске препознаје једнако право на живот мајке и нерођеног детета. Усвојен је након референдума одржаног у септембру 1983. године а ступио на снагу у октобру исте године.
Осмим амандманом је у члан 40 Устава додат став који гласи: „Држава препознаје право на живот нерођеног детета и, уз дужно поштовање једнаког права мајке, својим законима гарантује поштовање тог права и, колико је то могуће, одбрану тог права.”
Кад је реч о намерном прекиду трудноће, ирско законодавство је једно од најрестриктивнијих у Европи. Прекид трудноће могућ је само уколико је таква медицинска интервенција неопходна да би се спасао живот мајке. Подаци британског министарства здравља за 2010. годину кажу да те године, баш као и неколико година уназад, ниједна трудноћа није морала да се прекине због угроженог живота мајке.[1]
Према Централној статистичкој канцеларији Ирске,[2] смртност трудница и породиља у тој земљи изузетно је ниска. Према подацима Извештаја СЗО, Уницефа и Светске банке о здрављу мајки из 2005. године, Ирска је земља с најмањом смртношћу породиља. Извештај допуњен подацима за 2012. годину каже да вероватноћа за смртни исход услед трудноће и порођаја код жена старости 15–49 година у Ирској износи 0%.
Нажалост, и поред овакве статистике, поједине либералне и феминистичке струје захтевају укидање 8. амандмана како би женама био доступан „безбедан абортус”. Питање легализације намерног прекида трудноће поново је актуелно у Ирској па се за мај или јун 2018. године најављује и референдум на ком грађани треба да се изјасне да ли су за укидање осмог амандмана.
Они који бране осми амандман тврде да свако људско биће, без обзира на узраст, пол, здравствено стање и друштвени положај, поседује урођену, једнаку и незаменљиву вредност и достојанство. Заговорници абортуса желе да нерођено дете буде изузетак од тог правила. Да би у томе успели, они негирају чињеницу да је нерођено дете људско биће.
Иако је испрва веома мали, ембрион није само могући живот већ право људско биће с јединственим генетским потписом и мноштвом могућности, које заслужује да га оберучке дочекамо и да га законом заштитимо.
Трудна у 20. години
Убрзо након што је Марија Колман започела студије медицине у Даблину, затруднела је у тешким околностима. Рођена у Канади, Марија је одрасла у култури где је абортус доступан у било ком тренутку све до термина порођаја.
Лекар опште праксе рекао јој је да је абортус најбоље решење и да би јој беба упропастила каријеру. Марија је била изненађена јер је такву реакцију очекивала од лекара у Канади, али не и у Ирској.
Међутим, то је није навело да промени мишљење јер је одлуку већ донела. „Чим је тест показао трудноћу, знала сам да се у мени налази нечији живот. То је било неоспорно. Ма колико да је деловало лако отарасити се ’проблема’, знала сам да немам права да окончам ничији живот.”
Ово лично искуство дубоко је утицало на њену професионалну етику будући да намерава да специјализира акушерство. Она с великом забринутошћу прати дешавања у Ирској и боји се да ће, уколико се абортус легализује, Ирска кренути стопама њене родне Канаде где се скоро 100.000 трудноћа сваке године намерно прекине.
„Сви знамо да нема разлике између бебе пет минута пре него што се роди и пет минута након рођења, али у Канади се нерођено дете не сматра људским бићем све док се не роди”, каже Марија.
„Док беба сасвим не изађе из порођајног канала, све је могуће. За десет година скоро 490 беба рођено је живо у Канади након неуспелих абортуса. Све су остављене да умру на хладном столу.
Као будући лекар, сматрам да је то равно криминалу. На факултету нас свакодневно подсећају на Хипократову заклетву коју полажемо приликом дипломирања – ’изнад свега, нећу наудити никоме’.”
Марија је решила да своју медицинску каријеру настави у Ирској, али би могла да промени мишљење уколико абортус буде легализован.
„Пре бих престала да се бавим медицином него радила тако нешто. Свесна сам тога сваки пут кад погледам сина. Он је нешто најбоље што ми се у животу десило.”
Шта ирски гинеколози-акушери мисле о абортусу
Др Џон Монаган се већ 30 година бави акушерством и један од је многих ирских лекара који се противе легализацији абортуса.
„Још нисам имао клинички случај за који ми је била потребна помоћ законодаваца. Ми смо стручњаци и за многе од нас не постоје никакве сиве области. Смернице које сада постоје покривају сваку клиничку ситуацију с којом сам се икада сусрео.
Ако је живот жене у непосредној опасности, морате прекинути трудноћу. Стручан акушер савршено је у стању да ту одлуку донесе било сам, било с колегама. Не требају нам адвокати да нам кажу шта да радимо.”
Лекари у Ирској забринути су да би легализација абортуса донела и још неке новине – наиме, да ће послодавац уговором обавезати лекаре да раде абортусе.
„Колико сам разумео извештај експертске групе о абортусу, могуће је да приговор савести неће бити дозвољен и да ће послодавац моћи да вас натера да радите прекиде.
Као професионалац у свом пољу, нисам спреман да пристанем на то да ме послодавац или држава присиљавају да радим абортусе. Ако будем добио директиву да то урадим, нећу је послушати и прихватићу последице. Верујем да већина акушера у Ирској мисли исто као ја.
Нећу се бавити акушерством ако ме буду терали да убијам бебе.”
Др Ајлин Рајли, која је пре Голвеја (Ирска) радила у Великој Британији где се годишње обави више од 200.000 прекида, такође је забринута због могућности да абортус буде легализован.
„Првог дана на послу у Великој Британији питали су ме да ли сам ’терминатор’,” каже она. „Запрепастила сам се. Одабрала сам гинекологију да бих доносила живот на овај свет, а не да бих га уништавала. Ово је најповлашћенија медицинска специјализација. Лекари немају право да се играју Бога, нити би требало да то раде.”
Др Рајли закључује: „У мом послу морам да пазим на два пацијента: једног који може да говори и другог који не може. Приликом тешке трудноће, жени морамо пружити сву могућу помоћ, али ако сматрамо себе цивилизованим друштвом, исто тако морамо да бранимо права и оног другог живог бића чији се глас не чује.”
Кормак Даф, студент медицине у Даблину, такође би одбио да ради прекиде када буде лекар.
„Када је абортус дозвољен у Британији, требало је да буде веома ограничен. Данас се бебе с Дауновим синдромом абортирају чак и у 36. недељи.
Ирска је била поносни домаћин Параолимпијских игара 2003. године. Ми не верујемо да децу с посебним потребама треба уклонити само зато што можда неће моћи да заврше факултет. За сваку је осуду став да некоме можемо одузети живот само зато што он није генетски једнако добар као било која просечна особа.
Када будем лекар, мој посао ће бити да сачувам животе, а не да их узимам. А знам да би тек неколицина мојих колега с факултета имала довољно јак желудац да ради прекид трудноће”, закључује Даф.
Ирска је једна од малобројних земаља у којима је живот нерођеног детета заштићен. Помолимо се Богу да тако и остане.
Текст припремила редакција сајта pravoslavniroditelj.org
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
[1] http://prolifecampaign.ie/main/statistics/
[2] http://prolifecampaign.ie/main/maternal-mortality-statistics/
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари