Преносимо интервју с Наталијом Москвитином, по занимању новинарком и председницом покрета „Жене за живот” (Женщины за жизнь) који помаже женама у непланираној или кризној трудноћи.
***
Наталија је млада мајка четворо деце. Њен покрет је основан и регистрован ове године (2016), а сама идеја настала је још при првој Наталијиној трудноћи када је имала непријатна искуства с лекарима који су је, како каже, наговарали да прекине трудноћу јер је сувише млада, а с дететом нешто није у реду. О самом покрету, Наталијиним личним ставовима, о овом питању, њеној идеји и ширењу идеје разговарали смо управо с госпођом Наталијом Москвитином.
Поштована Наталија, ви сте аутор пројекта „Жене за живот”. Можете ли нам укратко рећи каква је то организација и ко су заправо „жене за живот”?
– Наш покрет сачињавају многобројне жене широм Русије (и не само Русије), које су спремне да се боре за живот нерођене деце. Независно од верске припадности, од политичких опредељења, жене се обједињују под паролом борбе против абортуса. При томе, нас не обележава оно „против”, већ је наше обележје и опредељење „за живот”, за материнство, за будућност. Наш покрет је веома позитиван. Показујемо друштву да је жена, по свом првом задатку, дужна бити мајком, реализовати своје женско предодређење, а потом каријеру и остале друштвене улоге. Све је то могуће комбиновати, али не науштрб материнства. Материнство је свето, оно је одскочна даска за динамику личности жене. Рађајући жена се не маргинализује, не губи конкурентност, ако тако могу да се изразим, већ напротив, њена личност расте и развија се. Она изнова и на посве нов начин почиње да воли, учи се жртвовању, трпљењу, открива у себи бескрајне способности. Мајка је – кувар, лекар, адвокат, психолог… То је бесконачно развијање личности 24 сата на дан. Како је могуће одрећи се материнства?
Када и како вам се јавила идеја за овакав покрет?
– Идеја се јавила још давно, пре шест година, када сам била трудна с трећим дететом, а лекари су ме веома агресивно наговарали на абортус. Речено ми је да се плод у материци некако деформисао и да нема других опција. Нико ме није слушао, водили су ме као овцу на клање, боље речено, водили су моје дете на клање. Али ја се нисам дала, нисам се предавала, борила сам се, издржала, и родила здраву девојчицу. Пре тога сам и с првим и другим дететом такође прошла кроз разна наговарања да урадим абортус. Једино је четврта трудноћа била без овог театра апсурда, у ком људски живот не кошта ама баш ништа. Бранећи се од напада лекара, схватила сам да у систему абортивне „дробилице”, под велом женских добронамерних савета, може издржати само особа која свесно зна да је абортус – убиство. Ако жена, дубоко у себи, не поима драгоценост живота – наговориће је за пет минута. Плашећи је разним патолошким карактеристикама плода, појашњавајући да јој „још није време” за рађање детета… И тада сам се први пут замислила и схватила да је неопходно да постоји нека друштвена снага, женски покрет који ће јавности отворено саопштити да абортус није излаз, да је то зло, концентрација зла! И да се против тога треба борити.
Молим вас, реците нам нешто о себи, о свом личном животу.
– Ја сам новинарка, имам 31 годину и мајка сам четворо деце. То је најсадржајнији и најјаснији одговор на ваше питање. Желела бих да родим још троје, а да ли ће се то десити – Бог зна. Увек су ми се допадале породице с много деце, како је у тим породицама све обавијено топлотом, хармонијом и срећом. У тим породицама, наравно, нису увек идеални услови, али зато оне обилују друштвеним драгоценостима као што су смех и друштвеност унутар породице, што је храна за развој личности.
Ви гостујете у многим регионима Руске федерације, како тамо прихватају вашу идеју? Да ли имате представништва организације „Жене за живот” ван Москве?
– Покрет „Жене за живот” има представништва у Санкт Петербургу, Казању (република Татарстан), Уљановску, Волгограду, Луганску (Луганска Народна Република). Сада покрећемо законодавну иницијативу од Републике Татарстан, а ради се о нацрту закона о забрани абортуса у Русији. Воде се преговори с председником државе.
Да ли имате планове да покрет „Жене за живот” проширите и на Србију, као и на Балкан, уопште?
– Ја много волим Србију, фактички гледано, то је моја друга отаџбина, имам многе веома блиске пријатеље тамо. Била сам у Србији око 15 пута, ишла сам и на Косово, носила сам иконе као поклоне у разрушене манастире. Нарочито су ми се урезале у памћење речи патријарха српског господина Павла: „Све док албанска жена рађа осморо деце, а српска осам пута абортира, косовска земља Албанцима сасвим праведно припада” (говорим отприлике, не сећам се дословно сваке речи али смисао је овај), и ја хоћу да се обрати пажња на ову истину која објашњава све геополитичке, демографске и друштвене проблеме наших двеју држава.
Знам да у Србији, и на Балкану уопште, има много бездетних парова, а то је већ Божија казна. Господ не даје децу онима који се из поколења у поколење деце решавају (абортусима). А ја сам сваке године возила у Србију десетине икона Божије Мајке Теодоровске које сам поклањала својим бездетним пријатељима који су већ били у очајању због неуспелих покушаја трудноће. И десила су се два чуда. Две жене су родиле по девојчицу. Желела бих да отворим представништво и у Србији, да. То би имало духовни смисао, а и демографски значај, свакако.
Наталија, за крај, шта бисте посаветовали нашим читаоцима, младим девојкама и женама које још увек нису постале мајке? А шта бисте посаветовали онима које су урадиле абортус и сада се (не)кају?
– Бити жена значи бити прародитељка живота, бити алфа и омега живота, бити та чије постојање изнутра није узалудно и пусто, већ испуњено смислом. Доносећи на свет нови живот, жена проширује своје видике, своје могућности и путеве реализације својих циљева. С друге стране, абортирајући – жена постаје мајка убијеног детета, а то се не може променити, нити вратити, то жену мења, у том тренутку, па занавек. Дух убиства улази у убицу и тада тај исти дух заражава псеудомајку. Абортус – то је антиживот, сејач смрти, хаоса и распада. Разводи, онколошка обољења, депресија – то је само почетак повратног ефекта након прекидања трудноће. А с друге стране кантара имамо децу: богатство и срећу који миришу хлебом и небом. Да ли је уопште потребно још нешто говорити о тој другој, позитивнијој страни? О том унутрашњем осећају у трудноћи, а затим и о неописивом осећају када своје дете држите на рукама…
Аутор: Данка Ерцег
Извор: www.logicno.com
Коментари