Америчко Министарство за здравље и социјалне услуге донело је налог (тзв. HHS Mandate) који између осталог условљава све послодавце, укључујући и верске организације, да запосленима омогуће бесплатна или субвенционисана контрацептивна средства, а у неким случајевима и абортус, иако је то противно верским и моралним уверењима тих организација, као и послодаваца који су верници.
Овај текст је реакција једне жене на тај налог.
***
Порука коју нам Министарство здравља пропагира путем овог налога – да жене не могу да имају децу ако желе да напредују у друштву – у себи садржи суштинску ману. Мајчинство ми је помогло да схватим сврху свог постојања на овом свету и шта живот заправо представља. Мајчинство ми је помогло да напредујем у животу на много веома позитивних начина.
У тренутку кад сам затруднела, није се могло рећи да сам била пример особе доброг менталног здравља. Штавише, у то време сам управо почела да решавам трауму из детињства коју сам годинама игнорисала. Наравно, било је добро што сам узела да то решим, али с друге стране, то је значило борбу с кошмарима и врло живим сећањима из прошлости. Имала сам озбиљне симптоме посттрауматског стресног синдрома – да бих изашла на крај с тако јаким емоцијама, правила сам посекотине на сопственој кожи.
Била сам верена за дивног мушкарца који ми је сада муж. Била сам свесна веома добрих разлога због којих треба избегавати секс пре брака, а за дивно чудо, и мој вереник, иако није био верник, такође је решио да чека до венчања. Међутим, дубоко у себи нисам веровала да сам особа коју вреди чекати тако дуго. Нисам веровала да неко може да ме воли такву каква сам и да ће неко пожелети да преузме на себе такву жртву као што је самоконтрола над нечим тако јаким као што је полни нагон. Мислила сам да морам да „заварам” вереника да остане са мном тако што ћу му опити чула својим телом. За дивно чудо, он је неко време одолевао, али на крају смо имали секс. Четири месеца пре венчања сазнала сам да сам трудна.
Трудноћа ми је била заиста тежак период. Свакодневне мучнине, недостатак контроле над сопственим телом, стотине различитих бољки и нелагода – понекад ми је све то заиста било превише. Осећала сам се рањиво и емотивно и телесно, нарочито како ми је с временом стомак растао па сам схватила да више не могу да побегнем ако ме неко нападне, нити да се одбраним од нападача.
Поред свега тога, били смо сиромашни. Радила сам у дому за особе са сметњама у развоју за плату од 900 долара месечно. Крис је тада био редован студент и зарађивао је тек 200 долара месечно, што значи да смо сваког месеца имали 1,100 долара прихода. Кад сам била у шестом месецу трудноће, муж је морао да оде на хитну операцију слепог црева и том приликом му је откривен проблем са срцем због ког му је кардиолог уградио пејсмејкер четири дана након операције слепог црева. То је на све трошкове мојих прегледа у трудноћи додало још неколико хиљада долара.
Кад сам била у осмом месецу, морала сам да мирујем и одржавам трудноћу, па више нисам могла да радим. Пошто сам имала мање од годину дана стажа на том послу, нисам имала право на надокнаду за време породиљског одсуства. И тако сам остала и без посла и без здравственог осигурања. Тада сам морала да купујем храну помоћу купона и да се лечим кроз државни програм здравственог осигурања.
Крис и ја смо се свађали због новца. Ноћима сам лежала будна и размишљала како ћемо издржавати дете. Сваке друге недеље плакала сам и плакала, и на крају опет почела да правим резове на кожи да бих се смирила. Муж је зарађивао са стране тако што је дизајнирао сајтове, а ја сам лекторисала књигу за једну локалну списатељицу (иначе Крисову тетку). Наше породице су нам такође помагале.
Једног дана била сам под таквим стресом да сам читав дан провела код куће у сузама. Отишла сам код докторке и она ми је рекла да хоће да ми индукује порођај. Премашила сам термин за четири дана, а она је одлазила на одмор па није желела да ме препусти колегама. И тако је мој порођај почео, око четири по подне, док је Крис био крај мене.
Кад сам се седам сати касније породила, и даље нисам знала од чега ћемо издржавати дете будући да нисмо имали никакве сталне приходе. Муж ме је погледао са искреним одушевљењем и поносно рекао: „Успела си!” Први пут откако сам затруднела, осетила сам се заиста јако и снажно. Да, успела сам!
Ја сам, иначе, ситне грађе и кроз читаву трудноћу питала сам се хоћу ли моћи да се породим природним путем. Да ли моје тело заиста то може? Та осећања појачала су се након порођаја. Први пут у свом животу била сам задивљена и изненађена оним што могу да урадим. Нисам имала појма да сам у стању да изведем тако чудесне ствари.
Поред тога, изненадила ме је и количина љубави коју сам осетила према свом детету. Никада нисам била мајчински тип жене – знате већ, једна од оних жена које воле да узму свачију бебу, које им се осмехују и заиста умеју с децом. Ако не рачунам моје нећаке, углавном сам више волела да се држим подаље од деце. Наравно, сви су говорили да ће се то променити кад будем добила своју децу, а ја сам се трудила да им верујем.
Међутим, потпуно ме је запрепастила силина љубави према том беспомоћном детенцету и моја потреба да је заштитим. Кад би њен живот био у опасности, не бих оклевала ни секунду да дам свој живот како бих њу спасла. Испоставило се да је тачно све што су ми говорили – кад сам узела бебу у наручје, схватила сам да је она вредна свих жртава и напора које сам поднела у трудноћи. Разуме се да сам знала да у мени расте једно мало биће, али све је то деловало нестварно све док је заиста нисам узела у наручје и видела плод свих мојих напора.
Имала сам неку представу о предностима мајчиног млека па сам желела да дојим ћерку. Срећом, она је то лако прихватила па нисмо имале техничких проблема. Међутим, чинило ми се да ми на дојење одлази превише времена и снаге. Искрена да будем, то ми је деловало сасвим неправедно – ја сам морала да поднесем све што иде уз трудноћу и порођај, а сад сам опет ја морала да трошим сате и сате на дојење бебе, док је муж имао сате и сате само за себе.
Осим тога, сметала ми је и сама идеја о дојењу – чинило ми се да је некако погрешно што ми беба сиса део тела који служи за сексуално задовољство. Но, како је време пролазило, а ја истрајавала у томе због бебиног здравља, у мени се десила радикална промена у начину на које посматрам своје тело. Почела сам да увиђам да је култура у којој живимо све изокренула наопачке. Дојке првенствено служе за дојење, а то што се и мушкарцима допадају, потпуно је споредна ствар. То је тако, а не обрнуто.
Заиста је невероватно колико је мом уму било тешко да промени своје виђење о томе која је сврха мог тела. Променио се начин на који доживљавам себе и на који дефинишем своје место у свету. Пошто сам у детињству била сексуално злостављана седам година, било ми је тако невероватно што они делови мог тела, који су ми нанели толико стида и бола, сада могу да донесу на свет, а потом и отхране то драгоцено дете. У мом уму, ти делови тела више нису служили само за то да мушкарцу пруже сексуално задовољство.
Коначно сам осетила да ја нисам ничији објекат. Штавише, да сам створена за то да дам живот! И то не само у телесном смислу већ и у метафоричком. Схватила сам да сам позвана да донесем живот другима, да донесем наду и да гајим доброту која је већ присутна у другима. Коначно сам осетила да и ја имам достојанство! Због свега што ми се десило, читавог живота била сам убеђена да сам „лоша”, а сада сам открила доброту у себи и то ме је сасвим променило. Знала сам да не могу бити лоша ако сам донела на свет нешто тако добро. И не само то – моје тело је имало моћ да одгаји и отхрани то мало створење.
Док сам тако размишљала о трудноћи, порођају и дојењу, чинило ми се као да ми Бог говори: „Друштво се можда опходи према теби као да си нечији објекат, али Ја тебе не видим тако и Ја те нисам створио такву.”
Раније сам сумњала да ћу бити у стању да изнесем трудноћу до краја, породим се и дојим, али све сам то успела да урадим. Престала сам да презирем своје тело и постала сам захвална за дар женствености, схвативши колико је чудесно бити жена. Питала сам се које још невероватне ствари могу да урадим о којима раније нисам размишљала, који се још таленти и дарови крију у мени, а да их ја нисам свесна.
У почетку нам је финансијски заиста било тешко, али то није трајало заувек. Мајчинство је заиста било нешто најбоље што ми се десило у животу. Иако је моја ћерка била сасвим беспомоћна, својим присуством у мом животу помогла ми је да схватим да и ја вредим. Постигла сам чудесне ствари без активног труда – било је довољно само да пустим тело да све само уради. Схватила сам да није толико важно шта све умем да урадим већ да сам вредна просто таква каква сам.
О овим питањима нико не може да говори у име свих жена.
Жене говоре у своје име.
Аутор: Ејприл, чланица организације Women Speak For Themselves
Превод за pravoslavniroditelj.org: Марија Стајић
Извор: How Motherhood Transforms: April’s Story
Коментари