Велики Пост представља испит за православне хришћане јер пост не представља само ограничавање себе у одређеној храни, већ је такође и духовно очишћење. Одрасла црквена особа разуме зашто је пост потребан. Како међутим то објаснити детету? Каква уопште треба да буде мера дечијег поста и степен дечијег учешћа у богослужењима Велике Четрдесетнице. Замолили смо да на ова питања одговоре као и да своје искуство поделе маме са више деце: Оксана Гарнајева, мама која је усвојила више деце (има једанаесторо деце), матушка Јулија Сисојева, мама троје деце и Наталија Јалтанска која има деветоро деце.
* * * * * *
„Пост је посебно време, време које граничи земаљски и небески живот“
Оксана Гарнајева, руководилац добротворног фонда „Руска бреза“, мајка која је усвојила 11 деце.
Његова Светост, Патријарх Кирил је након завршетка богослужења у понедељак прве седмице Великог поста рекао: „Господ ће нас све примити онаквима каквим ћемо бити у тренутку када будемо прелазили границу живота и смрти. Да би у нама било измена ка добру, да бисмо стицали наду на спасење у будућем веку – управо зато се верујућем човеку и предлаже подвиг Великог Поста. У недељама које нас одвајају од светог Васкрсења ми заиста треба да се изменимо ка бољем. Црква нам предлаже средства уз која можемо да се изменимо.“
Ако се родитељи брину о сопственој души, надају се спасењу у оном свету онда ће бити у стању да и својој деци предају трепетни однос према посту. У питању је пре свега жеља да се угоди Богу.
Дете почиње да схвата све што говоре родитељи, од најранијег узраста. Тате, маме, баке, деке имају довољно година да би припремили своју децу за исповест, за држање постова, понашању у време богослужења, осмишљавању свега. Дете упија све као сунђер, види како се родитељи моле, одлазе на службу заједно. Зато дете из црквене породице уопште и не би требало да има проблем са прихватањем поста, исповести и богослужења. Једноставно се дешава да сама одрасла особа не разуме смисао поста и није у стању да помогне детету да то схвати. Пост је посебно време, време које граничи земаљски и небески живот, не представља само банално ограничавање од меса. Пост је стање душе која жели да се приближи Богу. Господ је ради нашег спасења толико много страдао – ми чак не можемо ни да замислимо какве муке је претрпео. Ми можемо макар мало, макар најмање да Му захвалимо за врата Царства Небеског која нам је отворио. У време поста имамо време да се о томе замислимо. Зауставити се, дотаћи Вечност. Није могуће међутим размишљати о таквим важним духовним стварима посвећујући целокупно своје слободно време компјутерским играма, гледању забавних програма, филмова – уопште живећи уобичајеним, свакодневним животом без икаквих измена.
Неке породице имају снажан подвижнички однос према Посту, строго га држе по питању одрицања од мрсне хране. Неки људи и деца су пак слаби и нису у стању строго да посте. Можда је то привремено, због здравља, можда и због душевног стања. У сваком случају, време поста представља време које треба да буде корисно за душу. За време поста се може учинити много добрих дела, помоћи ближњима, не свађати се, саосећати са другим, не вређати своје укућане, живети са добрим срцем. И никога не осуђивати: свако има свој подвиг пред Богом, свој пут ка Христу.
* * * * * *
„Да би дете пожелело да пости и почне да се исповеда не сме постојати притисак“
Матушка Јулија Сисојева, мајка троје деце:
„Важно је разумети шта се подразумева под постом. Код многих људи реч „пост“ се повезује са уздржањем од одређене врсте хране. Овде је неопходно одмах правилно дефинисати ствари. Ако говоримо о посту на нивоу хране, свака породица одлучује сама у којој храни ће ограничавати своје дете. Моје мишљење је да детету пре свега потребно ограничити слаткише, на пример, чоколадице, чипс, смоки, бомбоне и остало а не у такозвану мрсну храну. У савременим условима живота деци је посебно важна нормална исхрана и присуство животињских беланчевина.
Децу је пре свега важно учити духовном посту. Ограничити им гледање цртаних филмова и посећивање забавних представа. Детету треба објаснити да нећемо сада гледати телевизију, боље је да прочитамо дечији молитвеник. Такође је потребно научити их томе да пост представља посебно време за вршење добрих дела. То ће онда бити озбиљан пост за дете и што је главно – рад на себи.
Да би дете пожелело да пости и почело да се исповеда не сме да осети притисак. Постоје деца која већ са седам година говоре да желе да посте и исповедају се, код неких ова жеља долази касније. Међутим, практично код све деце у узрасту од шест година се појављује осећање покајања.
Дете које је дошло на прву исповест исповеда се већ свесно, посебно ако су га родитељи већ припремили. Важно је ненаметљиво припремити дете за исповест. Родитељи су дужни да пронађу прави прилаз свом детету и учине тако да оно и само пожели да се покаје.
Што се тиче деце на богослужењу мислим да је важно да се разуме да су службе Великог поста – потпуно особене службе. Зато на њих није потребно доводити јако малу децу која ће током целе службе плакати и вриштати. Адолесцент већ може да одстоји целу службу, децу која су млађа треба доводити на главне моменте службе и објаснити им шта се догађа, на пример, када се износи Плаштаница. Дете треба да види ово да би осетило предвечерје Васкрса, разумело страдања Господа. Службе где се чита монотоним гласом деца јако лоше прихватају. Ако одрасли то разумеју као дубоку молитву, код деце је потпуно другачији доживљај онога што се у храму одвија.
* * * * *
„Деца воле тешкоће, тако им је занимљивије да живе“
Наталија Јалтанска, мајка деветоро деце
Пошто нам је породица црквена, немамо проблем да детету објаснимо да је потребно да пости. Црквени годишњи круг деци постаје близак као дисање. Наравно, старији чланови у породици повремено, ако постоји потреба, нешто коментаришу. На пример, да је пост потребан због вежбања воље, да без поста и труда нема ни правог празника. Говоре да је Христос постио у пустињи 40 дана, наводе цитате из Јеванђеља. Адолесценти могу да школарцу кажу: „Шта, данас је петак, Христа су разапели, а ти би кобасицу да смажеш?“
Моја деца су чекала прву исповест као празник, а ми се трудимо да им заиста и направимо празник. Духовници нам у томе веома помажу. Човек расте: био је беба, постао дете, удостојио се да се причести Телом Христовим – зар ово није празник?
Ми одрасли очекујемо почетак Великог Поста са страхом и трепетом али и са радошћу. Пост је посебно време, празнично, испуњено богослужењима, другачије од низа ситних свакодневних брига. А очекује нас Васкрс!
Моје мишљење је да се нико не сме одгурнути претераним захтевима, посебно деца. Деца воле да побеђују тешкоће, тако им је живот занимљивији као и код многих одраслих. Можда неко није успео да својој деци преда своју љубав, на пример, љубав према Цркви. Како ту да се помогне ја не бих знала. За сада хвала Богу, наша деца деле наша интересовања.
За одрасле у посту богослужења нису неки терет, ради њих се могу и одложити неке ствари. Раније, када су старија деца још била мала одлазили смо на неколико посебно важних дана у манастир, тамо су се одрасли молили, а деца су трчала, улазила у храм, палила свеће, причешћивала се, излазила напоље када се уморе.
Мислим да је први степен дечијег учешћа у богослужењима да не сметају одраслима, а даље – колико ко може. Ми, слава Богу, имамо све услове: храм нам је поред куће, хоћеш да се молиш – моли се, нећеш – врати се кући. Међутим, нико не иде кући осим што истрче круг око храма и онда се опет врате. Парохијски живот код нас је тако уређен да деца узимају учешће у служби чим буду у стању: могу да читају и певају за певницом. Чини ми се да им се то допада.
Што се поста тиче деца не једу месо али пију млеко и једу млечну кашу. Ограничења у посту су на слаткишима који, за разлику од млека, нису неопходни. Не допада ми се када деца почињу да читају етикете на паковањима и одређују колико је нешто посно. Говорим им да није ствар у томе. Јако укусни колач са посним маргарином такође није „посан“.
Цртане филмове као и комедије не гледамо током поста. Да будем искрена, просто немамо када.
Превод: Станоје Станковић
Извор: Православие.ру
Прочитајте и текст „Како треба деца да посте“ на овом линку.
Коментари