Драги православни родитељи,
Припремили смо за вас изворну причу „Маша и медвед“ – руску бајку на основу које је много година касније настао популарни руски цртани филм. Већина нас се сећа само оне познате реплике: „Видим те, видим те, медо, не седај на пањић, не једи колачић“, али целе приче не.
Ова прича је `70-тих година била преведена на српски и снимана на плоче, међутим, њен оригинални снимак нисмо до сада успели да нађемо, па смо је по сећању на тај тадашњи снимак и служећи се руским оригиналом превели за вас и вашу децу.
Редакција сајта ПравославниРодитељ.орг
МАША И МЕДВЕД
Једном давно живели су бака и дека, који су имали унуку по имену Маша.
Једнога дана, њене другарице су пожелеле да оду у шуму, да беру печурке и јагоде. Дошли су да позову и Машу да им се придружи.
„Бакице, декице“, рекла је Маша, „пустите ме да идем у шуму са другарицама!“
А дека и бака јој одговорише:
„Пођи, Машо, само пази, и од другарица се не одвајај – да се не би изгубила“
Дођоше девојчице у шуму и стале брати печурке и јагоде.
А Маша – дрвенце по дрвенце, жбун по жбун и отиде далеeeко, далеко од својих другарица.
Стаде она викати и дозивати их. А другарице је не чују и не одазивају се.
Ходала тако, ходала Маша по шуми – и потпуно се изгубила. Тако је дошла у најгушћу шуму, кад тамо, види – испред ње стоји колибица (шумска кућица).
Маша покуца на врата – но нико јој не одговори. Потом она мало гурну врата и врата се отворише.
Ушла Маша у кућицу, села на клупицу поред прозора.
Села и размишља:
„Ко ли овде живи? Зашто никога нема?
А у тој шумској кућици живео је један велики медвед. Тада није био код куће, шетао је по шуми. Кад се увече медвед вратио, виде Машу и обрадова се:
– Ахааа – каже медвед – нећу те сада пустити да идеш! Ти ћеш овде од сад живети, мени ћеш ручак кувати, кућу ћеш мени чистити, храну ћеш мени правити.
Растужи се Маша, поче туговати и жалити, али ништа није помогло. Поче она живети са медом у колиби.
Медвед је по цели дан ишао у шуму, а Машењки је запретио да нигде без њега из кућице не излази.
– Ако ли одеш – рече медвед – наћи ћу те, ухватити и појести!
Стаде Маша размишљати како од медведа да побегне. Свуда око ње је шума, на коју страну да крене – није имала никога да пита.
Мислила она, мислила и на крају – смислила.
Тога дана врати се меда опет из шуме, а Машењка му рече:
– Медице, медице, пусти мене на један дан у село: много сам се бакице и декице ужелела, хоћу колача да им мало однесем.
– НЕ – каже медвед – ти ћеш у шуми залутати. Дај ти мени те колаче, ја ћу им сам однети!
А Маша је баш то и хтела!
Напекла она колачића, узе велику корпу и рече медведу:
– Ево, гледај, ја ћу колаче у корпу ставити, а ти их однеси декици и бакици. Али пази: корпу на путу не отварај, колаче не дирај. Ја ћу се на врх храстовог дрвета попети и тебе одатле посматрати!
– Добро – рече медвед – дај ми корпу!
А Машењка рече:
– Изађи начас испред кућице, погледај да неће киша пасти!
Само што је медвед изашао испред куће (на веранду), а Маша истог трена уђе у корпу, а на главу себи стави чинију са колачима и затвори поклопац.
Вратио се меда и види – корпа спремна. Стави он корпу на леђа и пође у село.
Ишао меда тако, ишао, и онда се – уморио.
Па каже:
– уууух, баш сам се уморио, одморићу стаааре кости. Сешћу на пањић, појешћу колачић!
А Маша из корпе проговара:
– Видим те, видим те, медо, не седај на пањић, не једи колачић – носи бакици, носи декици!
– ух, како добро види ова Маша – каже меда – све види!
Подиже он опет корпу на леђа и кренуо даље. Ишао тако он ишао, ишао, и опет се – уморио.
Седе меда и каже:
– Баш сам се уморио. Одморићу старе кости. Сешћу на пањић, појешћу колачић!
А Маша из корпе проговара:
– Видим те, видим те, медо! Не седај на пањић, не једи колачић – носи бакици, носи декици!
Медвед се уплаши:
– Како је само брза! Високо на дрвету седи, далеко са дрвета види!
Устаде и пође са корпом још брже него раније.
Стиже медвед тако у село, нашао кућу од бакице и декице, и стаде из све снаге лупати на врата:
– Куц, куц, куц! Откључајте, отворите! Ја вам од Маше колача доносим.
А пас тада виде медведа и потрча лајући на њега. Из свих дворишта пси кренуше да лају.
Медвед се уплаши, испусти корпу испред врата и побеже назад у шуму што је брже могао, без освртања.
Дођоше тада декица и бакица кући. А испред врата видеше – корпа стоји.
– Шта ли је то у корпи? – питала је бакица.
А декица отвори поклопац, гледа и очима својим не може веровати: у корпи је – Маша! Жива и здрава седи!
Обрадоваше се декица и бакица, почели Машу грлити и љубити, паметницом је називати.
И тако дође крај ове приче 🙂
Превод: ПравославниРодитељ.орг
Руски оригинал:
друге сајтове искључиво са навођењем директног линка (хиперлинка) ка тексту и сајту Православни Родитељ
Коментари