Брачни односи и коришћење контрацепције (одговара православни психолог)

Брачни односи и коришћење контрацепције (одговара православни психолог)

Пред вама се налази дуго припреман текст као одговор на питања која ми често, као православном психологу, црквени брачни парови, мужеви и жене, постављају у вези са телесним односима у браку и конкретније – у вези са планирањем породице и употребом контрацепције.

Због деликатности теме која дубоко задире како у интиму брачног живота тако и у област духовног руковођења, захвална сам оцу Браниславу што је као прави пастир људских душа уложио своје време да детаљно прегледа овај мој одговор са становишта вере и пружи ми корисне сугестије.

 

ПИТАЊА ПРАВОСЛАВНОМ ПСИХОЛОГУ:

 

Може ли се користити контрацепција у браку, да ли Црква дозвољава употребу контрацепције?

Шта да раде брачни парови који у овом тренутку из различитих разлога (од здравствених преко других озбиљних околности) не би могли изнети већи број деце од садашњег?

Да ли је коришћење контрацепције одраз нашег неповерења у Бога који најбоље зна колико ми можемо и колико деце можемо изнети?

Мој муж каже да има већу потребу за телесним односима, а ја се бојим да нећу моћи изнети терет и одговорност још једне трудноће – шта учинити у том случају?

Не видим шта може бити лоше у коришћењу контрацепције ако она не спада у ону групу тзв. „абортивне“ контрацепције (која на различите начине доводи до смрти заметка – било тако што спречава његово усађивање у материцу, било на друге начине)?

Неки свештеници су ми рекли да можемо користити неабортивну контрацепцију, док су други изричито против.

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Помаже Бог,

Тема контрацепције у браку је велика и важна тема за супружнике који се труде да живе духовним животом и који знају за велику истину изречену од преподобног Нектарија Оптинског да се „срећа у брачном животу даје само онима који испуњавају Заповести Божије и који се односе према браку као према Тајни Цркве Христове“.

Ми, православне жене и мужеви, желимо да имамо такву истинску брачну срећу, а преподобни Нектарије нас упућује како се то у хришћанском браку једино и може остварити.

Ово питање је уједно и једно од, рекла бих, десетак питања која се најчешће појављују у разговорима о православном брачном животу (између осталих, ту су и питање брачних односа за време постова или за време трудноће, дојења, итд.).

Мислим да се, пре или касније, већина православних супружника у једној фази свог брачног живота сусретне са овом темом.

Да бисмо је сагледали на прави начин, кренућемо од почетка. Заиста од почетка, од Постања људског рода, па надаље до тренутка када је Бог дао телесни начин општења људима и са којом сврхом.

У књизи Постања пише 1. 28.

„И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу…. “

Поставља се питање:

На који начин би се људи размножавали да су остали у Рају? Да ли би то био телесан начин с обзиром на то да је Бог створио на људима органе за размножавање или се мисли на неки други начин?

Свети Јован Златоусти нам даје одговор на ово питање. Имајте у виду док читате наредни одломак светог Јована Златоустог да он под термином брак овде мисли заправо на „брачне односе“, дакле на телесно општење мушкарца и жене, на телесни начин стварања потомства какво данас познајемо.

На, како он каже,„телесну похоту, зачеће и порођајне болове”.Ово наглашавам јер се многи могу у првом тренутку збунити да свети Јован Златоусти сматра да брачна заједница између мушкарца и жене није била потребна:

 

„Првосаздани (Адам) живео је у рају и о браку није било ни речи. Затребао му је помоћник (Ева) – и он се јавио. И притом још брак није био неопходан. Брака не би било ни до сада, и људи би остајали без брака живећи у рају, као на небу, наслађујући се беседом са Богом; телесна похота, зачеће, порођајни болови и уопште било каква трулежност нису имали доступа њиховим душама (Адама и Еве). Они су, попут светлог потока који извире из истог извора, пребивали у том станишту, украшавајући се девственошћу.”

 

Затим на питање како би се размножавали људи да су остали у Рају (и које изражава дилему о томе како би се продужио људски род ако не би било телесних односа у Рају), свети Јован Златоусти каже:

 

„Који је брак, реци ми, родио Адама, који порођајни болови су дали Еву? Ништа не можеш да ми одговориш на ово. Због чега се узалуд бојиш да ће престанком брака да се угаси и род људски? Хиљаде, хиљаде анђела служе Богу и хиљаде хиљада Арханђела стоје пред Њим (Дан. 7:10) и ни један од њих није настао наслеђем, од рађања, порођајних болова и зачећа.

На тај начин Бог би тим пре могао без брака да ствара људе, као што је створио и прве од којих су потекли сви људи.

… Ако наставља да те јако узнемирава ово питање, ја те поново питам: како је настао Адам, како Ева, без помоћи брака? Зар би, питаћеш ме, на тај начин почели да настају сви људи? На овај или онај начин, нећу о томе говорити, јер се сада објашњава то да Бог није имао потребу за браком у размножавању људи на земљи.[1]

 

Судећи по речима светог Јована Златоустог, сексуални начин општења и размножавања какав познајемо данас није постојао у Рају, дакле не припада рајском стању Адама и Еве.

Сексуалност је настала тек након прародитељског пада.

Господ је уредио да се на тај начин продужава људски род од тада па до свршетка века. Усадио је потребу за таквим спајањем и у мушкарца и у жену.

Та потреба се у психологији и савременом језику назива потреба за сексуалним задовољством или за телесном блискошћу.

Каква је то врста потребе? Најпре ћемо рећи нешто о људским потребама генерално.

Људске потребе

Постоје физичке потребе (потребе нашег тела), душевне потребе (потребе наше душе) и постоје потребе које човек има у односу са Богом (потребе човековог духа за Богоопштењем).

У физичке потребе спадају рецимо потреба за храном, водом, ваздухом, кретањем, одмором, сном, физичком заштитом од превелике хладноће, топлоте, итд.

У душевне потребе спадају рецимо потреба за љубављу, блискошћу, поверењем, припадањем, подршком, саосећањем итд.

У коју врсту потреба спада потреба за сексуалним задовољством? Она је двојаке природе, због чега мислим да је за њу прикладнији назив „телесна блискост“.

С једне стране, она припада групи телесних потреба. Међутим, за разлику од осталих телесних потреба, неиспуњењем потребе за сексуалним задовољством неће доћи до физичке смрти.

Потреба за телесном блискошћу истовремено спада и у душевне потребе. Због тога телесни однос, ма колико у данашњем друштву постоји тежња да се он сведе на неку чисто физичку ствар и физичко уживање, ипак доводи до стварања невидљивих душевних веза са оним са којим улазимо у такав однос и због тога су такви односи ван Свете тајне брака по душу човека или жене веома разарајући.[2]

 

Телесни односи, брак и рађање

 

Кад год се сексуални однос покуша редуковати само на његову телесну компоненту, и отргнути од јединог адекватног контекста за његов душевни аспект (а то је стабилна брачна заједница љубави, узајамности, сигурности и посвећености) и Богом дане сврхе (да плод тог односа буде стварање новог живота и учвршћивање јединства супружника) – тада настају друштвена изопачења и душевна оштећења.

Када сексуалност није повезана са љубављу, браком и децом, тада се она изопачује и постаје инструмент повређивања душе и извор свеколике душевне и друштвене несреће.

Примери: пораст сексуалног насиља и злостављања као и сексуалног мобинга на послу и у друштву,[3] абортуси, затим пораст депресије, самоубиства и убиства након раскида везе, љубавна зависност, различити психички и физички поремећаји (попут све раширенијег „Porn-induced erectile dysfunction“[4] као и анксиозног поремећаја индукованог ексцесивним сексуалним радњама, маштањима и порнографијом).

Једном речју, када се на неком месту прекине та нераскидива веза телесног односа са љубављу, браком и рађањем деце, ствари иду у супротном правцу од онога што је Божија Воља и самим тим иду ка нашој душевној, телесној и духовној несрећи.

Црква не забрањује телесне односе пре брака из разлога да би нас „мучила“ и ускраћивала нам могућност да живимо „као и сви други“ (тачније, да будемо несрећни и душевно разорени као и сви други), већ нам управо та препорука (забрана) говори да Црква једина поседује истину о Богом даној сврси сексуалних односа и о једином правом контексту (сигурној, вечној брачној заједници љубави) у коме ће ти односи бити чинилац наше животне среће и благостања.

Да видимо, стога, шта је истина коју нам на ову тему сведочи Црква.

Најпре, смисао православног хришћанског брачног савеза јесте спасење.

Брак двоје хришћана представља духовно сапутништво ка Царству Небеском, узајамну подршку у стицању врлина и очишћењу од страсти.

Хришћански брак од супружника који овај брак истински разумеју као Тајну Цркве Христове (према речима преподобног Нектарија) често тражи ограничавање сопствене воље, послушање, зауздавање и сузбијање својих страсти, право жртвовање (не неуротично) за другога, одустајање од фокусирања искључиво на своје прохтеве и жеље, даје ситуације у којима је потребно да се одрекнемо или пак само привремено уздржимо од испуњења неких наших жеља и прохтева, па чак, понекад, и од наших (потпуно разумљивих и сасвим у реду) потреба – рецимо, у ситуацијама када супружник болује од неке тешке болести и слично.

Сексуални односи у православном браку имају функцију да ојачају душевно јединство двеју душа и да пруже задовољство, утеху и подршку на овом трновитом овоземаљском путу. То је душевна сврха телесних односа у браку, да двоје заиста по речи Божијој буду „једно тело“ и једномислени душом.

Такође, Бог је одредио сексуалне односе у браку за начин на који се испуњава Његова Заповест о рађању.

У саборном документу под називом „Основи социјалне концепције Руске православне Цркве“ саборни ум Цркве сведочи овако:

„Осуђујући порнографију и блуд, Црква нас нипошто не позива да се гнушамо тела или полне блискости као таквих, јер је телесне односе мушкарца и жене Бог благословио у њиховом браку, где они постају извор продужетка људског рода и изражавају целомудрену љубав, полно заједништво, `слогу душе и тела` супружника, истомишљеност за коју се Црква моли у чину венчања.“

Ако смо искрени хришћани, прихватићемо да из руке Божије долазе обе ове сврхе сексуалности тако да нећемо тежити да прихватимо само ону која нам у том тренутку прија или одговара, а да другу настојимо да некако елиминишемо.

Један од начина на који се супротстављамо једној од Бога датој сврси сексуалности јесте – употреба средстава за спречавање зачећа, данашњим језиком назване контрацепције.

Пре него што помислите да ће ово бити лифлет против контрацепције, молим вас да задржите пажњу и поверење и наставите да читате до краја.

 

Учење Цркве о контрацепцији

 

Свештеник Григорије Науменко о употреби контрацепције каже овако:

„Истинска Црква Христова у прошлости никад није давала благослов за такву праксу.

То се директно види из нашег Требника, где се у чину исповести у оквиру питања која се упућују жени налази и питање – да ли су користиле биље (тј. траве или прашкове сличне савременим пилулама против зачећа) да не зачну дете, или да ли су утробу своју нечим напојиле да не зачну (то јест, да ли је у утробу било стављено нешто што спречава зачеће) или јеле нешто да не буде зачећа… да се одлуче на шест година.

У Требнику се као потврда за ову праксу наводи правило VI Васељенског сабора.

Дакле, употреба средстава против зачећа противречи не само духу и циљу хришћанске брачне везе, свим учењима Светих Отаца и учитеља Цркве по том питању, него је директно супротна јасним и отвореним установама и законима Цркве.“[5] (цео текст на овом линку)

Тако закључује овај руски свештеник и сматрам да се овим његовим речима нема шта приговорити.

Међутим, наша Света Црква зна да је главни циљ нашег живота и брака спасење душе те да у одређеним случајевима, да би се спречило какво веће зло које ће људе сасвим сигурно одвући у погибао –дозвољава, али под веома посебним околностима, у тачно одређеној мери и одређеном трајању за одређене супружнике, и употребу тзв. неабортивне контрацепције.

Дакле, Црква не благосиља употребу контрацепције, али је у одређеним околностима и на одређено време – дозвољава.

На сличан начин дозвољава и развод црквеног брака и улазак у нови црквени брак– то не значи да Црква благосиља развод као сасвим валидно и угодно решење да се решите супружника са којим више не желите да делите живот.

Вратимо се теми контрацепције. Исти свештеник Григорије у наставку пише овако:

„Ако пастир, да би предупредио неко горе зло, узима на себе одговорност да ’олабави’ Црквене законе у тој области, он мора имати у виду да се средства против зачећа могу поделити на две врсте. Прва су она која физички спречавају само зачеће. Друга дозвољавају зачеће, али спречавају развој заметка. Ту већ није реч о средству против зачећа, него абортусу, то јест убиству.“[6]

Које су то специфичне околности и услови под којима свештеници-духовници могу супружницима допустити снисхођење тј. употребу неабортивне контрацепције?

У својој Социјалној концепцији, Руска Православна Црква каже овако:

“Супружници имају пред Богом одговорност за пуновредно и квалитетно подизање деце.

Један од начина реализације одговорног односа према њиховом рађању јесте уздржавање од полних односа за извесно време.

Уосталом, треба имати на уму речи апостола Павла упућене хришћанским супружницима: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да бисте се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржавањем” (I Кор. 7, 5).

 

Очигледно је да супружници треба да у овој области доносе одлуке уз узајамну сагласност и уз савет духовника.

 

Он треба да с пастирском опрезношћу узима у обзир конкретне услове живота брачног пара, њихов узраст, здравље, степен духовне зрелости и многе друге околности, као и да разликује оне који су у стању да ’приме’ високе захтеве уздржавања од оних којима то није ’дато’ (Мат. 19, 11), водећи пре свега бригу о очувању и јачању породице.[7] (на овом линку )

 

Дакле, црквена правила у нашој Цркви не служе сама себи, тј. нису сама себи циљ већ средство за остваривање циља, тако да их треба целомудрено разматрати са становишта њихове Богом дане сврхе, а у овом случају сврха је очување породице као савеза двеју душа, духовног сапутништва ка Христу и одговорног подизања и одгајања деце.

Посебни услови под којима Црква може дозволити употребу неабортивне контрацепције супружницима могу, дакле, бити околности повезане с њиховим узрастом, здрављем, степеном духовне зрелости, као и специфичним околностима живота брачног пара.

Ја ћу за сада обратити већу пажњу на последње поменуто од стране Руске Цркве као околност која се мора узети у обзир приликом процене по овом питању.

Наиме, каже се да треба узети у обзир и која је специфична мера (способност) уздржања код одређених супружника, јер је та мера различито дата сваком човеку. Неки су у стању да „приме” високе захтеве уздржавања а некима то није „дато”.

Психолошким и савременим језиком речено, ради се о томе да се неки људи рађају с већом потребом за телесном блискошћу, неки са средњом, неки с мањом. А у браку се налазе двоје људи различитих по том питању, где свако има своју меру која му је дата.

 

 

Већа потреба или пројава страсти?

 

 

Приликом зрелог и целомудреног расуђивања на тему употребе контрацепције у православном браку, треба обратити пажњу на један аспект који има и своју духовну, али и психолошку компоненту.

У духовном смислу, треба разликовати природну потребу за учесталијом телесном блискошћу од појачане жеље за сексуалним задовољством која се јавља као последица опадања духовне пажње над собом и разбуктавања блудне страсти.

Црквени хришћани знају на који начин се развија блудна страст, о томе смо писали и у другим чланцима (линк ОВДЕ) – излагањем себе различитим садржајима који нам долазе кроз чуло вида, развијањем маштања, препуштањем себе улењивању, комфору, претераном слободном провођењу времена у коме ум лута за садржајима на телевизији и интернету, претераним угађањем телу, развијањем превелике жеље за укусном храном, жељом за стицањем овосветског угледа и богатства или за просто лагоднијим животом без много брига и обавеза. Овај процес прати хлађење, улењивање и мрзовоља по питању духовне ревности, проређивање и сасвим напуштање постова, молитва, одлазака на Литургију и светотајинског живота.

Ако желите да преиспитате себе да ли се овај процес догађа са вама или са вашим брачним партнером, следећа питања вам могу послужити као оквир за размишљање (наводим у првом лицу, али на питања можете одговорити и размишљајући о брачном партнеру):

  • да ли тражим разлоге да прескочим Литургију, да ређе приступам Светим тајнама
  • да ли постепено избацујем постове из свог живота изговарајући се неким разлозима
  • да ли осећам појачану мрзовољу или досаду од црквеног живљења – радије бих да спавам или да радим нешто што ме више заокупља
  • да ли појачано осећам униније па ми се тада јавља појачана жеља за сексуалним задовољством
  • да ли појачано осећам незаинтересованост за молитву, да ли сам проредио (проредила) или потпуно напустио молитвено правило
  • да ли маштам и размишљам о томе како би лакше и опуштеније било да живим као и сви други који не живе црквеним животом поводећи се за заводљивим примерима у спољном свету
  • да ли често маштам о лагоднијем животу (било да га сам постигнем стицањем новца, било да ми на неки начин дође само – обезбеди ми неко други)
  • да ли препуштам себе ленствовању, нераду, угађању телу, укусној храни и негодујем уколико ми супружник тражи да то променим
  • да ли ми прија више дружење/интернет дописивање са људима ван породице тј. да ли осећам неко засићење према мужу или жени и узбудљивије ми је у друштву других људи
  • шта вам најчешће замера супружник када је у питању духовни живот? Да ли вам то смета или иритира када вам то каже?
  • када су телесни односи у питању, да ли се изнервирам или осетим у себи нетрпељивост према супружнику уколико у том тренутку не може да изађе у сусрет мојој телесној потреби (нпр. зато што је брачни партнер болестан, или преуморан од ангажмана на послу или је исцрпљен бригом о својим остарелим родитељима па му/јој није до тога, и сл.)
  • итд.

Догађа се, дакле, да временом, опада ревност за веру и духовни живот, што се свакој особи може десити уколико не пази духовно на себе.

Паралелно са тим процесом, душа постаје подложна за развој свих страсти – па и блудне.

Развија се блудна страст и сходно томе јавља се све већа жеља за учесталијим сексуалним односом. Дакле, не потреба за блискошћу са супружником, већ чисто себична жеља, егоистични страсни прохтев за сопственим сексуалним задовољством.

Нпр. уколико особа непажњом према свом духовном стању почиње да запада у униније, такође се јавља појачана жеља за сопственим сексуалним уживањем и задовољством с циљем да се на неправилан начин ублаже депресивност и анксиозност настале као последица унинија.

У таквим случајевима, особа тада почиње да гледа на свог брачног партнера  све више као на објекат (средство) за задовољавање те блудне страсти.

Психолошки гледано на ову ситуацију, особе које су несвесне овог узрока или које из охладнелости свог срца одбијају да то признају, често ту појачану жељу оправдавају називајући је „потребом“.

Међутим, као што видимо, у овим случајевим се не ради заиста о потреби. Да би ту своју нараслу страсну жељу остварили, особе почињу да инсистирају на учесталијим сексуалним односима и веома протестују када им брачни партнер не излази у сусрет у сваком таквом тренутку.

Тада се и све чешће помиње и идеја коришћења контрацепције како би се омогућили учесталији сексуални односи без страха од додатних оптерећујућих последица.

Свађе су све чешће а да је централна тема управо тема телесних односа.

Брачни супружник најчешће има доживљај да нешто ту није у реду, али му (јој) није најјасније шта (пример такве дилеме прочитајте ОВДЕ).

Сматрам да пребрза одлука о употреби контрацепције у таквом случају, а без обраћања пажње на духовни узрок,  може само поспешити развој страсти у човеку који је запао у такво охладнело духовно стање и угрозити брак, јер контрацепција тада олакшава тој особи препуштање и удовољавање својим сексуалним прохтевима (дакле, не потребама већ прохтевима) у било које време, с било којом учесталошћу, јер скида одговорност са евентуалних последица као што је још једно дете, још једна трудноћа, још већа одговорност и обавезе мужа или жене у породици. Употреба контрацепције тада само «маскира» духови проблем који на дуже стазе може да затрује брачну љубав.

Мислим да у таквим ситуацијама, не би било целомудрено препоручити жени да „чини уступке мужу“, нити мужу да уступа жени (обично се када су у питању мушкарци помиње цитат да није муж власник свога тела, већ жена, те да тако и он треба да чини уступке) без претходног преиспитивања  духовног узрока проблема, јер, као што смо рекли, циљ хришћанског брака јесте спасење душе. Тако да свему што одводи од тог циља (а повлађивање страстима свог супружника свакако не води ка спасењу а ни срећи у брачном животу) треба трезвено приступити.

Сматрам да би се требало најпре позабавити управо овим духовним узроком одакле је проистекао конкретан проблем у брачном животу (пожељно би било да брачни пар има заједничког и искусног духовника да се о овоме посаветује), па тек онда ако и даље буде постојала дилема или околности које поново доводе до питања коришћења контрацепције – разматрати даље.

У браку се налазе две особе, тако да питање коришћења контрацепције треба разматрати са становишта духовне добробити или штете за сваког појединачно (сходно његовом и њеном духовном стању) као и са становишта брака у целини.

Дакле, потребно је веома водити рачуна да се под видом веће потребе заправо не одвија духовни пад искоришћавања супружника као објекта за задовољење своје блудне страсти, а не ради остваривања једне од две сврхе сексуалности а то је јачање блискости и јединства (једномислија) супружника на путу ка Царству Небеском.

Тако да, када се размишља о употреби контрацепције у православном браку, треба преиспитати и о чему се заправо ту ради, каква је околност у питању и који су стварни разлози за њену употребу.

У томе може бити од помоћи и следећи животни пример када није у питању развој блудне страсти већ су у питању озбиљне објективне околности и брига за супружника  (пример се налази на овом линку.)

Такође, да додам, у досадашњем излагању нисам посветила пажњу брачним околностима у којима један од супружника уопште није ни био нити јесте верујући црквени хришћанин – у питању су деликатне и специфичне ситуације у којима је потребно одлучити шта би било целомудрено препоручити оном супружнику који јесте верујући хришћанин.

На пример,  да ли се спречава «какво веће зло» (прељуба, развод, абортус, напуштање породице…) уколико се препоручи коришћење контрацепције жени којој би додатна трудноћа отежала иовако велико трпљење у браку од стране нецрквеног мужа?

Затим, да ли ће се употребом контрацепције спречити  да жена у таквом тешком браку остане трудна  те да за време трајања женине трудноће нецрквени муж са својим сексуалним прохтевима потражи решење у прељуби?

Суштински се поставља питање како да се предупреди неко веће зло (прељуба, развод, остајање деце без једног родитеља, животна опасност или психички слом услед још једне трудноће за коју особа није спремна, итд.) узимајући у обзир конкретно духовно стање и околности мужа и жене понаособ.

То нису лака питања и не постоји одговор који ће важити у свим случајевима.

 

 

Природно планирање породице – механизам који је Бог усадио у женино тело

 

 

На крају ове заиста широке и важне теме, осврнућу се на нешто што је у нашем српском православном миљеу слабо видљиво и истакнуто. Нисам пронашла ниједно православно предавање на ту тему, а сматрам је изразито важном када су супружнички односи у питању.

То је природно планирање породице.

Да је Господ сматрао да је рађање деце једина сврха телесног односа супружника, Он би учинио да жена зачне при сваком таквом односу и да има деце колико је биолошки могуће (колико има јајних ћелија за време свог репродуктивног периода). Такође би учинио да жена у сваком тренутку током свог живота може да зачне (савременим језиком речено – да је плодна).

Међутим оно што знамо је да жена може да зачне дете свега пар дана у месецу и да постоји велики број јајних ћелија које не бивају оплођене. Такође, знамо да је жени дато ограничено трајање њеног репродуктивног периода након којег жена улази у менопаузу и више не може да остане у другом стању.

Дакле, постоји један посебан механизам који је Бог усадио у тело жене и то са одређеним смислом – јер је рађање деце само једна од две сврхе Богом дане сексуалности.

Суштину тог механизма најсажетије описује једна римокатоличка ауторка (ми ћемо овде пренети само онај сегмент излагања који је потпуно у складу са православним учењем о човеку, супружништву и телесним односима):

«Када је Бог створио полност, Он је знао шта ради. Он је знао да ће тим чином на свет донети нови живот и Он је знао да ће одгајање тог живота значити и велику одговорност.

Он је знао да ће различити парови имати различите способности у одгајању деце и да ће неки моћи да одгајају више деце од других.

Он је, стога, женска тела учинио плодним само пар дана у месецу. На овај начин жене могу водити љубав са својим мужевима, а да не затрудне сваки пут.

Бог је такође омогућио да тело жене даје јасне знаке који указују на то да може доћи до зачећа.

Он нам је такође дао и разум који може да препозна те знаке.

Те методе (одређивања плодности) називају се природно планирање породице.

Тело жене даје врло јасне знаке када је плодно – повећава се температура њеног тела, а мења се квалитет и квантитет цервикалне слузи.

Приликом коришћења метода природног планирања породице жена прати и бележи ове знаке. Уздржавањем од полних односа оним данима када је жена плодна може се избећи трудноћа у ситуацијама када пар није спреман на још једно дете – због материјалне оскудице или због тога што је једно од њих болесно или исцрпљено, или из неких других разлога због којих се они осећају неспремним да преузму одговорност за нови живот.“[8]

Више о самој методи природног планирања породице можете прочитати у засебном тексту (линк ОВДЕ)

За сада ћу само напоменути да природно планирање породице није исто што и „ритам метод“ тј. није рачунање и бројање плодних и неплодних дана који су наше жене користиле деценијама и вековима уназад, већ подразумева праћење неколико телесних параметара (базалне температуре тела, цервикалне слузи и додатних телесних симптома), што поред сврхе препознавања када је жена плодна (када има овулацију) има још једну значајну функцију, а то је праћење целокупног здравља жене.

Природно планирање породице је сасвим сигурно Богом благословен метод јер не мења Божији план о сексуалности, а такође подразумева и уздржање (на неко време у месецу када је жена плодна уколико пар није спреман за још једно дете) те на тај начин отежава развој блудне страсти за разлику од употребе контрацепције.

Ритам женске плодности нису измислили научници, они су га само открили. Тај механизам, тај ритам дат је жени од Бога и то са одређеним смислом – да људи могу остварити обе сврхе сексуалности коју им је Бог дао.

 

 

Закључно питање и одговор

 

 

Понеки парови ми поставе питање: шта ако неко од супружника ипак има већу потребу за телесном блискошћу него што то омогућава овакав природни ритам женске плодности, а околности су такве да пар није спреман за још једну трудноћу?

Моје мишљење је да је тада потребно у договору са мудрим духовником одредити који је то „најмањи заједнички именитељ“, тј. који је то минимум испуњења потребе за телесном блискошћу који важи за оног супружника којем је мања мера уздржања дата, који је мање у стању да се уздржава.

У том случају, употреба контрацептивних (неабортивних) средстава може заиста бити у сврху очувања породичне заједнице, брачне слоге и љубави у којој носимо бремена и слабости једни другима – испуњавајући на тај начин закон Христов према речима светог апостола Павла. (Гал. 6, 2)

 

Аутор: уредник сајта Има наде

Извор: Има Наде – сајт православне психологије

 

 


РЕФЕРЕНЦЕ:

[1]Свети Јован Златоусти, Књига о девствености

 

[2]Ову чињеницу потврђују и научници објашњавајући стварање душевне везаности под утицајем хормона окситоцинакоји се лучи приликом телесног односа, а такође и апостол Павле речима: „Или не знате да ко се с блудницом свеже једно је тело (с њом)? Јер, рече, „биће двоје једно тело“» (1.Кор 6:16)

 

[3]Peggy Noonan ,„The Sexual-Harassment Racket Is Over“:

„Контрацепција изопачује мушкарце као што то чини и абортус. Када сексуални однос престане да буде нешто озбиљно, када престане да има потенцијал да промени живот, да дâ живот, он ће за мушкарце постати само још један прохтев, жеља иста као и многе друге. Када буду почели тако да размишљају, онда ће и сексуалне преступе да доживљавају као нешто што није много озбиљно, што носи много мање емоција, што није много важно. Биће у стању да их рационализују. То је само ситна крађа, кутијица жвакаће гуме на каси коју сам узео. С временом ће то постати исправно не само за мушкарце већ и за жене.“

 

[4] How can porn induce erectile dysfunction? https://www.medicalnewstoday.com/articles/317117.php

 

[5] Свештеник Григорије Науменко „Етички проблеми у савременој пастирској делатности“, линк овде

[6] У неабортивну контрацепцију спада: коришћење кондома, дијафрагме, спермицидна средства, као и метода прекинутог сношаја. Најприроднији метод неабортивне контрацепције назива се природно планирање породице (FAM – Fertility Awareness Method, FABMs – Fertility Awareness Based Methods, NaPro Technology, Creighton FertilityCare System или Крејтонова метода, Billings Ovulation Method или Билинсова метода, Симптотермална метода итд.) о чему можете прочитати више на ОВОМ ЛИНКУ

 

[7]Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, Москва 13 –16.августа 2000.године). Издање на српском језику, Беседа, Нови Сад, 2011.год. http://www.imanade.org/stav-crkve-o-kontracepciji/

[8]Mary Beth Bonacci, „Real Love: Answers to Your Questions on Dating, Marriage and the Real Meaning of Sex“

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*