Pubertet je vreme velikih promena u životu mlade osobe i period pun izazova. Isto tako, u životu svake žene trudnoća donosi velike promene. Međutim, kada se trudnoća desi u adolescenciji, izazovi i prepreke deluju zaista nepremostivo.
Kada maloletna devojka zatrudni, najčešći savet koji dobije jeste da prekine trudnoću „da ne upropasti sebi život” te da je „još mlada i ima vremena da rađa”. Obično se pritom niko ne potrudi da je uputi u medicinske činjenice o razvoju nerođenog deteta, niti joj govori o emotivnim, psihičkim i fizičkim posledicama abortusa.
Roditelji to obično dožive kao sramotu koju treba ukloniti dok još niko nije saznao, kako bi svi mogli da nastave život kao pre. Abortus deluje kao najbolje i najlakše rešenje – za sve, osim za samu devojku. Nakon njega, svi mogu da zaborave da je trudnoća ikada postojala, osim devojke koja s tim mora da živi do kraja života.
Ovom prilikom nećemo govoriti o predbračnim odnosima (čija su posledica maloletničke trudnoće), budući da smo o tome već pisali (npr. OVDE i OVDE), a o polnosti i polnim odnosima pisaćemo i dalje. Sada želimo da vam prenesemo nekoliko istinitih priča o maloletničkim trudnoćama – onih sa srećnim, ali i onih sa tužnim krajem.
U najvećem broju slučajeva, presudnu ulogu imala je podrška koju je maloletna trudnica dobila od okoline, a prevashodno od svoje porodice. Ukoliko je podrška izostala, trudnoća je uglavnom bila prekinuta. Nijednoj devojci, pa ni odrasloj ženi koja neplanirano zatrudni, nisu potrebne naše pridike niti prekorni pogledi. Ako ne možete da joj pomognete, barem joj uputite osmeh ohrabrenja i razumevanja.
Mlade mame
Anastasija
Zatrudnela sam sa 13 godina. Mnogi su me savetovali da abortiram, govoreći mi da ću upropastiti svoj život. Odlučila sam da rodim sina i ispostavilo se da je to bila najbolja odluka koju sam u životu donela.
Sada imam 18 godina, a moj sin četiri. Završila sam srednju školu i sada sam na koledžu. Sin mi daje motivaciju i rešenost da uspem u životu. Dokazaću svetu, sebi i, što je najvažnije, mom sinu da ništa nije nemoguće. Sve što radim, radim za njega i uvek dobro razmislim pre nego što nešto uradim kako bih bila sigurna da to neće biti loše za njega.
Kela
Sa 14 godina saznala sam da sam u 6. nedelji trudnoće. Sve se tada sručilo na mene. Imala sam užasne mučnine. Svaki čas sam išla u hitnu pomoć. Ništa nisam mogla da radim osim da ležim u krevetu i spavam. Razmišljala sam o abortusu, čak sam i zakazala termin. Majka mi je mnogo pomogla. Onih noći kada ja nisam plakala, plakala je ona. Za tri nedelje smršala sam skoro 12 kila, samo zbog mučnina i povraćanja. Na Dan zaljubljenih bila sam u bolnici na ultrazvuku. Kada sam videla mog malog sina i čula kako mu srce kuca, bila sam presrećna što nisam abortirala.
Kada su mučnine prošle, bilo mi je mnogo bolje. Tada sam već bila uzbuđena i jedva sam čekala da se beba pomeri. Imala sam zdravu trudnoću. Sada živim s prelepim dečačićem od 16 meseci. Volim ga i ne bih ga dala ni za šta na svetu. Uskoro ću napuniti 17 godina i prijaviću se za državni program obuke mladih za zaposlenje da bih sinu i sebi obezbedila bolji život.
Ne dozvoli da ti ljudi govore da nećeš završiti školu samo zato što si mlada. Ako nešto zaista želiš, onda ćeš to i ostvariti!
Tifani
Sa 14 godina počela sam da imam nezaštićene odnose. Četiri dana nakon 15. rođendana uradila sam test za trudnoću jer mi je ciklus kasnio. Saznala sam da sam trudna. Bila sam prestravljena. Rekla sam momku, bebinom ocu, a on je bio zaprepašćen i prilično nezainteresovan.
Njegova majka mi je rekla da abortiram i rekla mi da mrzi moju bebu. Moji roditelji su mi rekli da će me podržati šta god da odlučim.
Dosta sam razmišljala o abortusu, a i bebin otac takođe. Rekao je da bi to bilo najbolje. Međutim, kada sam osetila prve bebine pokrete, znala sam da to ne mogu da uradim. U julu sam rodila prelepu devojčicu, tri nedelje pre termina. Porodica mi pruža punu podršku u svemu.
Roditelji bebinog oca jedini su s njegove strane koji znaju za bebu. Njegova rođena sestra i ne zna da ima bratanicu. Od njih ne dobijam nikakvu pomoć.
Sada sam u 3. razredu srednje škole i imam odličan prosek. Planiram da diplomiram ranije i čak razmišljam o tome da upišem fakultet. Direktor mi je rekao da imam velike izglede da dobijem punu stipendiju za školovanje! Mnogi su mi govorili da neću uspeti, ali sada sam svima pokazala da nisu bili u pravu. Uspela sam!
Britani
Saznala sam da sam trudna kada mi je bilo 14 godina. Ne mogu ni da vam opišem šta mi je sve tada prošlo kroz glavu. Tri meseca kasnije to je i dalje bila samo moja tajna. Bila sam uplašena i usamljena. Kad je stomak počeo da mi raste, govorila sam svima da sam se ugojila. Na kraju više nisam mogla da krijem. Svima sam rekla da sam trudna kada sam bila u 7. mesecu. Mnogo mi je laknulo što sam to izbacila iz sebe i što sam to podelila s drugima.
Sad kad su svi saznali, imala sam mnogo stvari o kojima sam morala da razmišljam. Pošto sam odlučila da rodim, morala sam da razmišljam o tome kako ću da izdržavam bebu, pa o imenu, odeći, hrani… Kada mi se približio termin, imala sam 15 godina i znala sam da moram da zadržim tog dečačića, iako ga nikada nisam videla ni dodirnula. Znala sam da ga volim više od ičega na svetu! Dan kada se rodio bio je najbolji dan u mom životu. Moj sin je došao i ja sam mogla da vodim računa o njemu i da ga volim. Sada imam 17 godina, a on malo više od dve. Jeste da ponekad zaista ume da bude teško, ali kada sam odlučila da rodim, donela sam najbolju odluku u svom životu!
Tinejdžerke o abortusu
Keli
Bilo mi je 17 godina i bila sam van sebe od straha. Dečko i ja smo pobegli s časova i odvezli se u Čikago. Kada smo stigli tamo (u kliniku, prim. prev.), prvo su nas pitali imamo li novac. Potom su me pitali kako se zovem. Odveli su me u veliku ordinaciju s gomilom drugih devojaka i dali mi spavaćicu. Jedna žena je stajala ispred nas i rekla nam da će nam biti malo nelagodno, ali da neće boleti više od običnog ginekološkog pregleda. Potom su nas postrojili u kolonu. Sećam se da sam se osećala kao krava koju vode u klanicu, ali sam potisnula ta osećanja.
Jednu po jednu, uvodili su nas u manju ordinaciju gde je rađen abortus. Lekar je bio hladan. Nije progovorio ni reč. Samo me je postavio u odgovarajući položaj. Zvuk je bio užasan (vakuumskog aspiratora, prim. prev.) i strašno je bolelo. Kada je bilo gotovo, odveli su me u malu kabinu gde sam prethodno bila ostavila odeću. Niko mi nije rekao ništa o mentalnoj patnji i fizičkom bolu koje ću osetiti.
Dok smo se vozili kući, zaspala sam u autu. Možda mi je tako bilo najlakše da zaboravim. Stigli smo do moje kuće. Dečko me je probudio tako što me je gurnuo, možda čak i malo grublje. Rekao je: „Stigla si”. To je bilo sve. Moja beba od sedam nedelja zauvek je nestala.
Sada živim s bolom i sramotom i zato danas želim da ustanem i da kažem: „Abortus je pogrešna odluka!”
Britani
Rekli su mi da prekid trudnoće nije ništa ozbiljniji zahvat od vađenja ugruška krvi iz materice. Delovalo je bezazleno, razmišljala sam. Odabrala sam abortus, jer sam imala pravo na izbor. Niko mi tada nije predočio druge mogućnosti, kao što je usvajanje ili mogućnost da budem samohrana majka.
Da sam išla na odgovarajuće savetovanje gde bi mi objasnili kakav ću bol osećati i gde bi mi rekli činjenice o razvoju mog nerođenog deteta, sumnjam da bih odabrala da abortiram. Niko me nije upozorio na zdravstvene rizike niti na duboke psihološke posledice abortusa.
Bila sam odlična studentkinja na koledžu i preda mnom je bila svetla budućnost. Međutim, nakon abortusa upala sam u duboku depresiju pa čak i razmišljala o samoubistvu. Nikad nisam osetila nikakvo žaljenje zbog slepog creva koje sam operisala – zašto onda tugujem zbog gubitka te „loptice tkiva iz materice”? Naravno, odgovor je da to uopšte nije bila samo „loptica tkiva”. Bila je to živa beba – shvatila sam to onog trenutka kada sam videla njegovo raskomadano telo, ali tada je bilo prekasno.
Rejčel
Zauvek ću se kajati zbog abortusa. Abortirala sam kada mi je bilo 19, a momku 22 godine. Saznala sam da sam trudna u subotu po podne, a abortirala u utorak ujutru. Zar iko može da donese razumnu odluku o tako važnom pitanju za samo dva dana? Osoblje u klinici nije me savetovalo da kažem roditeljima ili mom svešteniku, iako su znali da nisam udata.
Niko mi nije objasnio da ću iskusiti tako bolne emotivne, psihološke i mentalne posledice. Pritom, moram da napomenem da sam u grupi od 30 studenata ja proglašena za „najstabilniju osobu”. U klinici mi nisu rekli kada počinje život, niti kako fetus raste i razvija se. Rekli su mi samo da je to „loptica tkiva” koju će isisati vakuumom.
Niko mi nije rekao da ću posle abortusa doživeti depresiju, bes, uznemirenost, strahove i prezir prema samoj sebi. Nisu mi rekli da dugo nakon toga neću moći da spavam kako treba, da ću izgubiti apetit i da će mi biti nelagodno da budem u blizini beba, dece, trudnica i ljudi uopšte. Sve sam to doživela jer sam za sebe mislila da sam užasna osoba. Niko mi nije rekao da ću mrzeti sebe, da ću pomišljati na samoubistvo.
Međutim, za svakoga ko je uradio abortus, najtužnije – zaista najtužnije jeste saznanje da je to odluka koja se nikada ne može ispraviti.
Melisa
Imam 16, a momak 18 godina. Pre nedelju dana uzela sam abortivnu pilulu. U petak sam popila četiri pilule koje izazivaju kontrakcije. Počela sam da povraćam i osetila da je nešto izašlo iz mene. Skinula sam donji veš i na njemu ugledala malenu bebu kako me gleda jednim okom. Bilo je strašno.
Sada se gorko kajem i volela bih da je moja beba tu. Nikad nisam mislila da ću zažaliti takvu odluku, ali sada se kajem zbog toga više nego zbog ičega drugog u životu. Ni dan ne prođe a da ne zamolim to dete za oproštaj. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam gledala u svoje mrtvo dete i govorila mu „Izvini, izvini” dok mi se reka suza slivala niz lice.
Priredila i prevela redakcija sajta Pravoslavni roditelj
Izvori:
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari