Малолетничка трудноћа – да ли си „упропастила свој живот” ако родиш дете?

Малолетничка трудноћа – да ли си „упропастила свој живот” ако родиш дете?

Пубертет је време великих промена у животу младе особе и период пун изазова. Исто тако, у животу сваке жене трудноћа доноси велике промене. Међутим, када се трудноћа деси у адолесценцији, изазови и препреке делују заиста непремостиво.

Када малолетна девојка затрудни, најчешћи савет који добије јесте да прекине трудноћу „да не упропасти себи живот” те да је „још млада и има времена да рађа”. Обично се притом нико не потруди да је упути у медицинске чињенице о развоју нерођеног детета, нити јој говори о емотивним, психичким и физичким последицама абортуса.

Родитељи то обично доживе као срамоту коју треба уклонити док још нико није сазнао, како би сви могли да наставе живот као пре. Абортус делује као најбоље и најлакше решење – за све, осим за саму девојку. Након њега, сви могу да забораве да је трудноћа икада постојала, осим девојке која с тим мора да живи до краја живота.

Овом приликом нећемо говорити о предбрачним односима (чија су последица малолетничке трудноће), будући да смо о томе већ писали (нпр. ОВДЕ и ОВДЕ), а о полности и полним односима писаћемо и даље. Сада желимо да вам пренесемо неколико истинитих прича о малолетничким трудноћама – оних са срећним, али и оних са тужним крајем.

У највећем броју случајева, пресудну улогу имала је подршка коју је малолетна трудница добила од околине, а превасходно од своје породице. Уколико је подршка изостала, трудноћа је углавном била прекинута. Ниједној девојци, па ни одраслој жени која непланирано затрудни, нису потребне наше придике нити прекорни погледи. Ако не можете да јој помогнете, барем јој упутите осмех охрабрења и разумевања.

 

Младе маме

 

Анастасија

Затруднела сам са 13 година. Многи су ме саветовали да абортирам, говорећи ми да ћу упропастити свој живот. Одлучила сам да родим сина и испоставило се да је то била најбоља одлука коју сам у животу донела.

 

 

Сада имам 18 година, а мој син четири. Завршила сам средњу школу и сада сам на колеџу. Син ми даје мотивацију и решеност да успем у животу. Доказаћу свету, себи и, што је најважније, мом сину да ништа није немогуће. Све што радим, радим за њега и увек добро размислим пре него што нешто урадим како бих била сигурна да то неће бити лоше за њега.

 

Кела

Са 14 година сазнала сам да сам у 6. недељи трудноће. Све се тада сручило на мене. Имала сам ужасне мучнине. Сваки час сам ишла у хитну помоћ. Ништа нисам могла да радим осим да лежим у кревету и спавам. Размишљала сам о абортусу, чак сам и заказала термин. Мајка ми је много помогла. Оних ноћи када ја нисам плакала, плакала је она. За три недеље смршала сам скоро 12 кила, само због мучнина и повраћања. На Дан заљубљених била сам у болници на ултразвуку. Када сам видела мог малог сина и чула како му срце куца, била сам пресрећна што нисам абортирала.

Када су мучнине прошле, било ми је много боље. Тада сам већ била узбуђена и једва сам чекала да се беба помери. Имала сам здраву трудноћу. Сада живим с прелепим дечачићем од 16 месеци. Волим га и не бих га дала ни за шта на свету. Ускоро ћу напунити 17 година и пријавићу се за државни програм обуке младих за запослење да бих сину и себи обезбедила бољи живот.

Не дозволи да ти људи говоре да нећеш завршити школу само зато што си млада. Ако нешто заиста желиш, онда ћеш то и остварити!

 

Тифани

Са 14 година почела сам да имам незаштићене односе. Четири дана након 15. рођендана урадила сам тест за трудноћу јер ми је циклус каснио. Сазнала сам да сам трудна. Била сам престрављена. Рекла сам момку, бебином оцу, а он је био запрепашћен и прилично незаинтересован.

Његова мајка ми је рекла да абортирам и рекла ми да мрзи моју бебу. Моји родитељи су ми рекли да ће ме подржати шта год да одлучим.

 

 

Доста сам размишљала о абортусу, а и бебин отац такође. Рекао је да би то било најбоље. Међутим, када сам осетила прве бебине покрете, знала сам да то не могу да урадим. У јулу сам родила прелепу девојчицу, три недеље пре термина. Породица ми пружа пуну подршку у свему.

Родитељи бебиног оца једини су с његове стране који знају за бебу. Његова рођена сестра и не зна да има братаницу. Од њих не добијам никакву помоћ.

Сада сам у 3. разреду средње школе и имам одличан просек. Планирам да дипломирам раније и чак размишљам о томе да упишем факултет. Директор ми је рекао да имам велике изгледе да добијем пуну стипендију за школовање! Многи су ми говорили да нећу успети, али сада сам свима показала да нису били у праву. Успела сам!

 

Британи

Сазнала сам да сам трудна када ми је било 14 година. Не могу ни да вам опишем шта ми је све тада прошло кроз главу. Три месеца касније то је и даље била само моја тајна. Била сам уплашена и усамљена. Кад је стомак почео да ми расте, говорила сам свима да сам се угојила. На крају више нисам могла да кријем. Свима сам рекла да сам трудна када сам била у 7. месецу. Много ми је лакнуло што сам то избацила из себе и што сам то поделила с другима.

 

 

 

Сад кад су сви сазнали, имала сам много ствари о којима сам морала да размишљам. Пошто сам одлучила да родим, морала сам да размишљам о томе како ћу да издржавам бебу, па о имену, одећи, храни… Када ми се приближио термин, имала сам 15 година и знала сам да морам да задржим тог дечачића, иако га никада нисам видела ни додирнула. Знала сам да га волим више од ичега на свету! Дан када се родио био је најбољи дан у мом животу. Мој син је дошао и ја сам могла да водим рачуна о њему и да га волим. Сада имам 17 година, а он мало више од две. Јесте да понекад заиста уме да буде тешко, али када сам одлучила да родим, донела сам најбољу одлуку у свом животу!

 

 

Тинејџерке о абортусу

 

Кели

Било ми је 17 година и била сам ван себе од страха. Дечко и ја смо побегли с часова и одвезли се у Чикаго. Када смо стигли тамо (у клинику, прим. прев.), прво су нас питали имамо ли новац. Потом су ме питали како се зовем. Одвели су ме у велику ординацију с гомилом других девојака и дали ми спаваћицу. Једна жена је стајала испред нас и рекла нам да ће нам бити мало нелагодно, али да неће болети више од обичног гинеколошког прегледа. Потом су нас постројили у колону. Сећам се да сам се осећала као крава коју воде у кланицу, али сам потиснула та осећања.

Једну по једну, уводили су нас у мању ординацију где је рађен абортус. Лекар је био хладан. Није проговорио ни реч. Само ме је поставио у одговарајући положај. Звук је био ужасан (вакуумског аспиратора, прим. прев.) и страшно је болело. Када је било готово, одвели су ме у малу кабину где сам претходно била оставила одећу. Нико ми није рекао ништа о менталној патњи и физичком болу које ћу осетити.

Док смо се возили кући, заспала сам у ауту. Можда ми је тако било најлакше да заборавим. Стигли смо до моје куће. Дечко ме је пробудио тако што ме је гурнуо, можда чак и мало грубље. Рекао је: „Стигла си”. То је било све. Моја беба од седам недеља заувек је нестала.

Сада живим с болом и срамотом и зато данас желим да устанем и да кажем: „Абортус је погрешна одлука!”

 

Британи

Рекли су ми да прекид трудноће није ништа озбиљнији захват од вађења угрушка крви из материце. Деловало је безазлено, размишљала сам. Одабрала сам абортус, јер сам имала право на избор. Нико ми тада није предочио друге могућности, као што је усвајање или могућност да будем самохрана мајка.

Да сам ишла на одговарајуће саветовање где би ми објаснили какав ћу бол осећати и где би ми рекли чињенице о развоју мог нерођеног детета, сумњам да бих одабрала да абортирам. Нико ме није упозорио на здравствене ризике нити на дубоке психолошке последице абортуса.

 

 

Била сам одлична студенткиња на колеџу и преда мном је била светла будућност. Међутим, након абортуса упала сам у дубоку депресију па чак и размишљала о самоубиству. Никад нисам осетила никакво жаљење због слепог црева које сам оперисала – зашто онда тугујем због губитка те „лоптице ткива из материце”? Наравно, одговор је да то уопште није била само „лоптица ткива”. Била је то жива беба – схватила сам то оног тренутка када сам видела његово раскомадано тело, али тада је било прекасно.

 

Рејчел

Заувек ћу се кајати због абортуса. Абортирала сам када ми је било 19, а момку 22 године. Сазнала сам да сам трудна у суботу по подне, а абортирала у уторак ујутру. Зар ико може да донесе разумну одлуку о тако важном питању за само два дана? Особље у клиници није ме саветовало да кажем родитељима или мом свештенику, иако су знали да нисам удата.

Нико ми није објаснио да ћу искусити тако болне емотивне, психолошке и менталне последице. Притом, морам да напоменем да сам у групи од 30 студената ја проглашена за „најстабилнију особу”. У клиници ми нису рекли када почиње живот, нити како фетус расте и развија се. Рекли су ми само да је то „лоптица ткива” коју ће исисати вакуумом.

 

 

Нико ми није рекао да ћу после абортуса доживети депресију, бес, узнемиреност, страхове и презир према самој себи. Нису ми рекли да дуго након тога нећу моћи да спавам како треба, да ћу изгубити апетит и да ће ми бити нелагодно да будем у близини беба, деце, трудница и људи уопште. Све сам то доживела јер сам за себе мислила да сам ужасна особа. Нико ми није рекао да ћу мрзети себе, да ћу помишљати на самоубиство.

Међутим, за свакога ко је урадио абортус, најтужније – заиста најтужније јесте сазнање да је то одлука која се никада не може исправити.

 

Мелиса

Имам 16, а момак 18 година. Пре недељу дана узела сам абортивну пилулу. У петак сам попила четири пилуле које изазивају контракције. Почела сам да повраћам и осетила да је нешто изашло из мене. Скинула сам доњи веш и на њему угледала малену бебу како ме гледа једним оком. Било је страшно.

Сада се горко кајем и волела бих да је моја беба ту. Никад нисам мислила да ћу зажалити такву одлуку, али сада се кајем због тога више него због ичега другог у животу. Ни дан не прође а да не замолим то дете за опроштај. Никада нећу заборавити тренутак када сам гледала у своје мртво дете и говорила му „Извини, извини” док ми се река суза сливала низ лице.

 

 

Приредила и превела редакција сајта Православни родитељ

Извори:

Girls Who Parented

Girls Who Aborted

 

Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.

Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.

Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.

За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:

Imanade.org

Не брините за новац – уколико нисте  у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.

Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.