Pogledajte video i poslušajte govor predstavnice našeg udruženja „Pravoslavni roditelj” u Narodnoj skupštini.
U pitanju je bio okrugli sto posvećen državnoj Strategiji za podsticanje rađanja koji je organizovao Srpski pokret Dveri, a prisutni su bili predstavnici brojnih i različitih udruženja koja se bave temom rađanja, majčinstva i porodice.
Naš predlog mere za podsticanje rađanja sastoji se u uvođenju školskog predmeta pod nazivom Obrazovanje za brak i porodicu kroz koji će se mladi ljudi učiti znanjima, veštinama i primerima dobre prakse (primerima srećne porodice) kako bi imali ono što je potrebno za započinjanje smislenih i ozbiljnih emotivnih veza koje vode braku, kao i ono što je potrebno da bi srećan brak i porodicu zasnovali i održali na duge staze.
Pogledajte dublje objašnjenje zbog čega nastojimo na ovom našem predlogu.
Redakcija sajta Pravoslavni roditelj
Bez srećne porodice i srećnih žena ne može doći do porasta rađanja
Kada se govori o podsticanju rađanja ovim ili onim merama, često se izgubi iz vida da rađanje nije isto što i, recimo, ekologija. Osnovna specifičnost je što rađanje zavisi ne od nekih neživih faktora već od živih ličnosti – i to prevashodno od ličnosti žene.
Dok država ne obrati pažnju na to šta žene zaista žele i ne preduzme mere u tom pravcu, nijedna strategija podsticanja rađanja neće se pomaći dalje od papira.
Postoje dve veoma dobre vesti za nas kada je podsticanje nataliteta u pitanju.
Prvo, istraživanja pokazuju da žene u Srbiji žele da imaju više dece nego što realno imaju (izvor OVDE i OVDE).
Drugo, istraživanja su takođe pokazala da većina žena gorko žali zbog učinjenog abortusa (izvor: anketa CNN-a).
Postavlja se pitanje – ako su ovakva istraživanja tačna, kako je moguće da je problem nataliteta i dalje ovako veliki? Odgovor se krije u dubljem posmatranju razloga koji stoji iza jedne ili druge odluke.
Prvi podatak nam govori da ženama nedostaje nešto važno zbog čega se boje da rađaju više dece iako bi želele, a drugi da se retko koja žena odlučuje na abortus iz hira ili kaprica i da do takve teške i gorke odluke u najvećem broju slučajeva dovode ozbiljni objektivni, ali i nezanemarljivi psihološki razlozi. U SAD se o abortusu govori kao o pravu žene na „izbor”. Međutim, većina žena koje su učinile abortus govore jednu karakterističnu rečenicu: da im se u tom trenutku činilo da nisu imale drugog izbora, što znači da su psihološki razlozi možda čak i ozbiljniji nego oni objektivni.
Ako već imamo žene koje žele još dece, onda im moramo omogućiti da tu željenu decu rode, stoga je potrebno da se ozbiljno pozabavimo kako objektivnim tako i psihološkim razlozima zbog kojih se žene zadržavaju na jednom ili dva deteta.
Šta to žene zaista žele? Odgovor na to pitanje takođe saznajemo iz istraživanja, ali i od psihologa i psiholoških savetnika koji rade predabortivne konsultacije i bračna savetovanja.
Glavni razlozi koje udate žene ističu kada je u pitanju dilema o rađanju još jednog deteta jesu:
1) finansijski razlozi – ekonomska nesigurnost, nestalan posao;
2) nedovoljna podrška u samoj ličnosti muža – u smislu pomoći oko većeg broja male dece, kućnih poslova; žene često kažu da imaju utisak da im muž zbog svoje nezrelosti već jeste jedno od dece i da one moraju o svemu da brinu i da nose teret svakodnevice.
Glavni razlozi koje neudate žene ističu jesu:
3) nedostatak podrške okoline i društva
4) nesigurnost u emotivnu vezu sa ocem deteta ili pak napuštanje od strane samog muškarca kada sazna da je devojka trudna – drugim rečima, sveukupna psihološka i emotivna nesigurnost, doživljaj napuštenosti, bespomoćnosti i bezizlaznosti situacije;
5) bojazan da neće ostvariti svoje druge potencijale (npr. da završi željeni fakultet);
6) bojazan da će neplanirana trudnoća na loš način izmeniti već formirani životni plan što izaziva strah od neizvesne budućnosti.
Iz svega ovoga vidimo da se izdvaja ključna potreba svake žene – potreba za sigurnošću: sigurnošću da će biti voljena, podržavana, uvažavana, cenjena, da će imati mogućnost da ostvari sve svoje potencijale zbog kojih je stvorena, da će imati oslonac u životu, trajnu zajednicu i uzajamnost, da će imati finansijsku sigurnost.
Na koji način država može da pomogne svakoj pojedinačnoj ženi iz te većinske grupe pomenute u istraživanjima da ostvari svoju želju i rodi koliko god dece želi?
Prvo se nameće kao najočiglednije – finansijski podsticaji kao odgovor na finansijsku nesigurnost i neizvesnost zbog kojih se odlaže odluka o rađanju.
Druga mera je takođe očigledna – omogućavanje olakšica devojkama i ženama koje rađaju da usklade školovanje, profesionalno usavršavanje ili obavljanje posla s majčinstvom i brigom o deci.
Međutim, druge mere nisu već tako očigledne i o njima ovom prilikom želim najviše da govorim.
Neophodno je uticati na društvenu klimu pružanjem istinitih informacija i promovisanjem pravih društvenih vrednosti – autentičnih porodičnih vrednosti.
Ilustrovaću to primerom jednog pogrešnog poteza u mnogim državama.
Školski predmeti seksualnog obrazovanja širom sveta zasnivaju se na pogrešnoj pretpostavci da će se broj abortusa smanjiti ukoliko se adolescenti i pre-adolescenti na vreme edukuju o rizicima koje nose nezaštićeni seksualni odnosi i ukoliko se detaljno obaveste o tome koja sredstva kontracepcije su im raspolaganju.
Pritom, kada se u okviru tog predmeta govori o rizicima nezaštićenih seksualnih odnosa, prevashodno se ističu polno prenosive bolesti i neželjena trudnoća, dok se malo ili nimalo govori o tome kako neobavezni seksualni odnosi utiču na kasniji kapacitet osobe za ljubav i zasnivanje srećnog braka.
Kada govore o raspoloživim sredstvima kontracepcije, uglavnom se sve svodi na objašnjenje načina upotrebe, dok se uopšte ne govori o rizicima koje kontraceptivna sredstva (posebno hormonska kontracepcija) nose po zdravlje žene.
Kada govore o uzdržanju od seksualnih odnosa, edukatori uglavnom ističu da je to samo jedna od opcija, pri čemu se sve druge opcije tretiraju kao jednako vredne sa opcijom apstinencije ili čak kao vrednije i efikasnije.
Šta nije u redu sa ovom idejom i zbog čega se broj abortusa ovakvom edukacijom nije smanjio?
Zbog toga što se kroz ovakvo obrazovanje ne govori o pravom smislu seksualnosti i pravom kontekstu za takve intimne odnose, a to je brak, jer tek tada seksualnost postaje sastavni činilac čovekove životne sreće, a ne izvor duboke emotivne patnje usled koje osoba gubi veru u ljubav, porodicu i rađanje.
Istraživanja pokazuju da promovisanje kontracepcije nikako ne dovodi do smanjenja maloletničkih trudnoća i stope abortusa, već upravo suprotno.
U istraživanju pod nazivom „Posledice smanjenja budžetskih sredstava na učestalost maloletničkih trudnoća”[1] iz jula 2017. godine, autori su obradili podatke iz 149 opština u Britaniji u periodu 2009–2014. i zaključili da je smanjenje sredstava namenjenih seksualnom obrazovanju u kom je naglasak bio na kontracepciji zapravo dovelo do pada broja maloletničkih trudnoća. Broj maloletničkih trudnoća u Engleskoj između 2008. i 2013. smanjen je za 42,6% i spustio se na najniži nivo od 1969. godine i to najviše u onim delovima gde je budžet za sekularno seksualno obrazovanje najviše i smanjen.
Do 1999. godine Britanija je iza sebe imala tri decenije seksualnog obrazovanja i jednu od najviših stopa maloletničkih trudnoća u Evropi. Vlada je lokalnim samoupravama davala desetine miliona funti za seksualno obrazovanje, promociju tzv. „bezbednog seksa” i povećanje dostupnosti kontracepcije i abortivne pilule „jutro posle”. Autori istraživanja kažu da se usled veće dostupnosti kontracepcije zapravo povećava rizik da će tinejdžeri ili ranije stupiti u seksualne odnose ili da će ih mnogo češće imati.
Autori zaključuju: „Ogroman broj istraživanja ukazuje na to da su programi koji podstiču upotrebu kontraceptiva kod tinejdžera u najboljem slučaju neefikasni, a u najgorem kontraproduktivni.” Još jedan primer su programi besplatne podele kondoma u američkim srednjim školama 1990-ih godina koji su doveli do povećanja adolescentskih trudnoća.[2]
Drugo istraživanje pokazuje ogromnu štetnost hormonske kontracepcije po psihofizičko zdravlje žena. Reč je o studiji objavljenoj u novembru 2017. godine pod nazivom „Povezanost hormonske kontracepcije s pokušajima samoubistva i samoubistvima”.[3] Sproveli su je danski istraživači između 1996. i 2013. godine na ogromnom uzorku: skoro pola miliona žena koje su pratili 8,3 godine. Pratili su upotrebu četiri vrste hormonske kontracepcije i zaključili da je upotreba kontraceptivnog flastera povezana s najvećim porastom broja samoubistava i pokušaja samoubistava. Zatim slede intrauterina sredstva (hormonska spirala), vaginalni prsten i oralni kontraceptivi (pilule).
Autori zaključuju da su adolescentkinje, u poređenju sa odraslim ženama, mnogo podložnije dejstvu hormonske kontracepcije i riziku da će učiniti prvi pokušaj samoubistva, kao i da hormonska kontracepcija pojačava uticaje svih dodatnih faktora koji izazivaju poremećaje ponašanja.
Istina je, ma koliko glasno mnoge antiporodične i ženske organizacije tvrdile suprotno, da neobavezni seksualni odnos izvan sigurne zajednice bračne ljubavi uvek za sobom nosi pogubne posledice po ženu koje se ne svode „samo” na neplaniranu trudnoću.
Istina je da seksualnost uvek ima svoj povezujući smisao između dvoje ljudi čak iako to dvoje ljudi ubeđuje sebe da je to bilo nešto nevažno i samo radi telesnog zadovoljstva. Istina je da kidanje tako stvorenih nevidljivih duševnih veza nanosi osobama dugotrajnu patnju i psihološke probleme, oštećuje njihovu sposobnost i spremnost za ljubav, a neretko dovodi i do problema različitih zavisnosti.
Još jedna ključna istina jeste da se seksualnim odnosom dobijaju bebe, te tako on ima svoj prokreativni smisao, stoga dvoje ljudi koji se odlučuju na odnos moraju znati da ih taj odnos u tom trenutku zauvek može učiniti roditeljima.
Čak iako dete abortiraju, to neće promeniti činjenicu da je dete zaista postojalo i da su oni zaista postali otac i majka. Iako potisnuta, ta činjenica ostavlja dubok trag na njihovim dušama i na njihovom daljem odnosu. U to se može uveriti svaka žena i svaki muškarac koji su doneli odluku da abortiraju dete.
Programi seksualnog obrazovanja samo normalizuju seksualne odnose među tinejdžerima, a pritom čak ili ne pominju mogućnost uzdržanja do braka ili je, kao što rekosmo, pominju samo kao jednu od mnogih jednako ili čak manje validnih opcija.
Ono što se kroz ovakvo seksualno obrazovanje implicitno nameće tinejdžerima kao misao jeste da čim se o seksu toliko i svuda priča, pa čak i u školi u okviru školskog predmeta (o hiperseksualizovanom društvu i medijskim sadržajima da i ne govorimo), to mora da znači da većina njihovih vršnjaka upražnjava seksualne odnose i da se seksualni odnosi u njihovom životnom dobu i njihovim vezama podrazumevaju.
Pošto niko od tinejdžera ne želi da bude autsajder i da se razlikuje od svoje vršnjačke zajednice, stvara se pritisak na tinejdžere da u svojim vezama moraju praktikovati seksualne odnose.
Na taj način stvorena je takozvana „huk-ap” kultura, tj. kultura neobaveznog seksa bez emotivnog vezivanja, gde se devojke osećaju primoranim da pristanu na seksualne odnose kako bi zadržale momka ili da bi uopšte imale ikakvu vezu.
Zbog toga je posledica takvog obrazovanja upravo povećan rizik od vanbračne adolescentske trudnoće, polno prenosivih bolesti i kasnijeg stečenog steriliteta.
Obrazovanje za brak i porodicu
Naš predlog mere za podsticanje rađanja jeste uvođenje školskog predmeta pod nazivom „Obrazovanje za brak i porodicu” čiji će jedan deo sadržati ovakve istinite informacije o stvarnom značaju i uticaju polnog odnosa na život i duše devojaka i mladića, žena i muškaraca. Kroz ovaj predmet potrebno je staviti akcenat na potragu za životnim saputnikom, tj. promovisati stupanje u veze koje vode ka braku, za razliku od tzv. kombinacija za jednu noć koje, između ostalog, dovode i do neželjene trudnoće.
Drugi deo ovog predmeta i promotivne aktivnosti države u tom pravcu treba da se odnose na isto tako istinite informacije o braku i porodici.
Nije dovoljno promovisati bračne i porodične vrednosti same po sebi, jer većina sadašnjih mladih i onih koji će uskoro biti mladi uveliko rastu u nesrećnim i nefunkcionalnim porodicama, a naše generacije žive u nesrećnim, nefunkcionalnim brakovima i vanbračnim vezama. U krajnjoj liniji, stopa razvoda u Srbiji govori nam da ljudi više ne veruju da svoju sreću mogu ostvariti kroz brak i porodicu. Ako i imaju trunčicu vere, ne znaju kako da ostvare trajnu vezu, ne znaju gde greše.
Tu stupa na scenu podrška države – predmeti u školama i promotivne društvene aktivnosti države treba da budu usmerene na isticanje specifičnih znanja, veština i primera dobre prakse (primera srećnih brakova i funkcionalnih srećnih porodica) koji su neophodni da bi većina muškaraca i žena, bez obzira na godine povratila veru u to da je moguće imati srećan brak i srećnu porodicu i stekla neophodna znanja i veštine koji će im to omogućiti.
Jer ako mladima kažete da je „brak najbolji okvir za rađanje dece”, a ne kažete im kakve emotivne veze i kakvo ponašanje u tim vezama vode ka srećnom braku, kakve veštine su im potrebne da bi takav srećan brak zasnovali i održali na duge staze – to će ostati samo bajkolika priča tradicionalnih „matoraca”. Oni i sami vide da njihovi roditelji ne žive u srećnom braku, i sami se u sopstvenoj porodici osećaju kao usamljeni podstanari.
Nama, našim mladima i našem društvu ne treba edukacija o ljudskim pravima niti o pravima žena, već je našim ženama i muškarcima, devojkama i mladićima potrebna iskrena i istinita podrška na putu ka bračnoj sreći. Potrebno im je da čuju istinu da su ljubav, brak, seksualnost i rađanje neraskidivi i međusobno neodvojivi sastojci njihove sreće, a da su neobavezni seks, neozbiljno zabavljanje (tj. veze koje ne vode ozbiljnom upoznavanju i vezivanju), kao i abortusi, ono što ih odvaja od njihove sreće.
Potreban nam je, dakle, školski predmet pod nazivom „Obrazovanje za brak i porodicu” kroz koji će mladi učiti ne samo o značaju trajne zajednice s jednom osobom već i o tome kako da ostvare zdrav, srećan i trajan brak.
To je ono čemu težimo mi iz udruženja „Pravoslavni roditelj” – da svoj deci i mladima pružimo istinite informacije o ljubavi, sreći, seksualnosti i rađanju.
Na našem forumu pravoslavnih roditelja okupljeno je skoro 300 pravoslavnih porodica iz Srbije i rasejanja. Većina tih porodica ima ili želi da ima bar troje i više dece.
To nam govori da mi, pravoslavni supružnici, posedujemo istinito znanje o ovome o čemu danas razgovaramo i da iz sopstvenog iskustva znamo da rađanje i odgajanje dece za nas predstavlja sastavni deo naše životne sreće.
Hvala vam na pažnji.
[1] https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0167629617304551
[2]a) https://www.nationalreview.com/2017/06/study-cut-contraception-programs-decrease-teen-pregnancy-abortion/
[3] https://ajp.psychiatryonline.org/doi/10.1176/appi.ajp.2017.17060616
Komentari