O temi usvajanja dece se među pravoslavnim porodicama u Srbiji ne razgovara često. Jedan od razloga je verovatno taj što se pravoslavni supružnici najčešće prilikom „planiranja” porodice rukovode isključivo Božijom Voljom – koliko im Gospod pruži dece, toliko će ih i imati. A supružnici koji godinama žele da imaju decu uzdaju se da će im Gospod kroz post, molitvu, pokajanje i lozu Svetog Simeona dati potomstvo.
Međutim, ima i onih pravoslavnih porodica u Srbiji koje se, i pored toga što imaju svoju biološku decu, odlučuju na usvajanje dece. Takođe, ima i onih pravoslavnih supružnika koji su prepoznali da je Božija Volja za to što ne mogu da dobiju svoje biološko potpomstvo upravo ta da usvoje decu.
Tu nam dolazi misao svetog Ignjatija Brjančaninova koju parafraziramo – da oni za koje sve vreme mislimo da su naši, misleći na naše bližnje (decu, supružnika, sve one koje volimo), zapravo nisu naši već Božiji.
U tom smislu, ako istinski usvojimo ovakav stav, ne bi trebalo da bude nedoumica u pogledu usvajanja dece od strane pravoslavnih hrišćana – bilo da imaju već svoju biološku decu, bilo da ih nemaju po Božijem Promislu.
Bilo bi potrebno i bogougodno da u Srbiji imamo pravoslavnu „grupu podrške” za pravoslavne porodice koji bi volele i razmišljaju o tome da usvoje decu.
Evo jedne inspirativne vesti upravo u vezi sa usvojenjem.
Redakcija Pravoslavnog Roditelja
Usvojili osmoricu braće
Bračni par Melisa i Skot Grouvz iz Omahe (Nebraska), koji je usvojio dva brata, tokom vremena je usvojio i njihovo šestoro braće da ne bi bili razdvojeni.
Kada je upoznala Skota, Melisa je već imala četvorogodišnju ćerku. Posle godinu dana su se venčali.
Pošto nikako nisu mogli da dobiju dete, prijavili su se na obuku za hraniteljske porodice i dve nedelje pošto su dobili dozvolu ponuđeno im je da usvoje dva dečaka. Melisa kaže da ju je pomisao na usvajanje dvoje dece u prvi mah uplašila, ali da su ipak odlučili da preuzmu brigu o Noi (3) i njegovom 22-mesečnom bratu Čejsu.
„Odmah su nas osvojili i ubrzo smo odlučili da ih usvojimo”, kaže Melisa. Samo nekoliko nedelja posle usvajanja, primili su telefonski poziv u kome su obavešteni da su Noa i Čejs dobili još jednog brata kome je hitno potrebno obezbediti hranitelje. Posle manje od godinu dana, Melisa i Skot su usvojili bebu Gareta.
Samo 11 meseci kasnije, usledio je još jedan poziv: prevremeno se rodio brat Hajden, koji je imao zečju usnu i bio izložen dejstvu droga. „Ovog mališana je čekao težak životni put, ali je bio naš koliko i ostali naši dečaci. Naravno da smo pristali i postao je član naše porodice”, kaže Melisa.
Onda su usvojili još dva brata: Eštona, koji je imao četiri i po meseca, a u maju 2009. i novorođenče Kurana.
Ali, ni tu nije bio kraj. Majka dečaka obratila im se na Fejsbuku: Da li bi usvojili njenu nerođenu bebu? „Imali smo dobre razloge da kažemo ne – nedostatak vremena, novca itd, ali sve je nekako došlo na svoje mesto i u junu sledeće godine sedeli smo u porodilištu i čekali dolazak našeg sina Brajera”, kaže Melisa.
„U oktobru 2013. prevremeno je rođen naš budući osmi Sin Zain, koji je bio izložen dejstvu droga i imao Daunov sindrom.”
„Za nas je usvajanje u prvi mah bio način da stvorimo kompletnu porodicu jer se činilo da nećemo dobiti dete”, kaže Melisa: „Ali sada je to za nas mnogo više. Otvorilo nam je oči, proširilo horizonte naše porodice, obogatilo nam živote i donelo nam toliko ljubavi i sreće.”
Izvor: sajt Bebac
Komentari