Kao i uvek, ruska pravoslavna autorka Elena Fetisova obrađuje jednu mnogo važnu temu za pravoslavne porodice, posebno one višedetne.
Podstiče nas na razmišljanje o tome koliko je nama kao pravoslavnim roditeljima važno da se dobro kotiramo u ovosvetskim društvenim standardima, koliko mi sami možda imamo strahove da se naša deca neće dobro uklopiti u društvo, da će imati „komplekse“ itd.
Fetisova odlično ukazuje na suštinu problema koji se krije iz tih roditeljskih strahova.
PravoslavniRoditelj.org
Da li ćemo čuti: „Zašto si nas uopšte i rađala?“
Ovih dana sam razmišljala o materijalnim problemima porodice sa više dece. Ne o onim, često izmišljenim, strahovima da „nećeš uspeti sve da nahraniš“, već o prefinjenijim iskušenjima koja očekuju porodicu kada starija deca malo porastu i počnu bolno da doživljavaju odsustvo „ekstra spravica“ kojima mogu biti napunjene torbe drugova iz razreda.
Neko od roditelja, možda, tako i čeka strašni dan kada se deca vrate iz škole sa surovim pitanjem: „I što si nas uopšte i rađala ako čak ne možeš ni tablet da kupiš svakome od nas?“ Ili: „Čak ni drugove ne mogu da pozovem! Svi imaju svoju sobu, a mi samo svoje krevete, i to dečije!“ Ili će nesrećni potomci sa taktom oćutati, ali će osećanje sopstvene nedovoljne vrednosti i oštećenosti neizostavno ispuniti njihove duše svim mogućim „kompleksima“.
Iskreno govoreći, ja sam takođe i sama već nekoliko puta videla takve situacije u praksi. Nakupila mi se gomila misli i pokušala bih da izložim deo njih.
Sa jedne strane, majke sa više dece izuzetno nervira „popularna psihologija“.
Svi već znaju za krizu sedam godina (tačnije, krizu početka škole) i adolescentsku krizu. Znaju da u školskom uzrastu raste uticaj vršnjaka i učitelja na dete, a da se u adolescentskom peiodu generalno događa ponovna procena sopstvenih vrednosti i autoriteta, kao i da se,pre svega, autoritet roditelja podvrgava kritici.
Tako da je, teorijski gledano, verovatnoća da se od deteta čuje nešto poput: „Ali ja i nisam tražio tri brata, bolje je da imam svoju sobu!“ – veoma velika.
U praksi je, istina, sve malo složenije. U jednom trenutku će dete zaista početi da usmerava kritički pogled na roditelje, da bi ih dobrano testiralo. Ali ne isključivo prema kriterijumu materijalnog uspeha!
Bledo se sećam svog odrastanja i čini mi se da je glavni tinejdžerski kriterijum po kome procenjuje – postojanje „sreće“ (mirne radosti) njegovih roditelja kao i pravednosti. Tinejdžer se priprema za život u kome očekuje sreću i pravdu, sve što mu je potrebno da zna o roditeljima je: „A da li su oni našli sreću? Jel’ ima smisla da se ugledam na njih ili ne?“
Ako roditelji ne liče na srećne ljude, tinejdžer pokušava da definiše uzroke tome i možda zaključi da je stvar u materijalnim problemima, oni su u krajnjoj liniji, najupadljiviji.
On će tražiti ljubav među roditeljima, radost, mir, i – ako ne nađe, misliće da je problem u nedostatku novca, i zaista će onda slediti pitanje: „Zašto ste nas rađali?“
Posebno se može očekivati sličan ishod ukoliko i sami roditelji imaju naviku da na sav glas jadikuju o materijalnim teškoćama i spisku finansijski neostvarivih maštanja.
Međutim, isto tako u drugoj porodici drugi tinejdžer vidi koren porodičnih problema u tatinom poslu ili maminoj uspešnoj karijeri – tako da se ne možemo osigurati u svim varijantama.
Osim da živiš, čuvajući radost… A to nije lako.
Što se tiče „kompleksa“ o kojima retko ko da nije čuo… Meni se čini da je na početku potrebno snaći se sa sopstvenim kompleksima.
Ako novopečeni otac ozbiljno razmišlja šta da učini da u budućnosti njegova deca ne budu iskompleksirana zbog odsustva ajfona, najbolje je pre svega da se sam otac ozbiljno preispita da nema on sam komplekse jer nema „dobar“ auto ili još nešto slično.
Samo postavljanje pitanja: „Šta da učinim da dete ne bi patilo zbog nedostatka ovog ili onog“, govori o tome da su upravo roditelji zbog ovog ili onog nedovoljno spokojni.
Ako mama i tata nemaju osećanje nezadovoljstva zbog manjka finansija sa željom da celom svetu dokažu svoje neverovatno materijalno blagostanje – onda i deca imaju mnogo šansi da se ne fiksiraju isuviše u budućem životu na materijalna pitanja.
Generalno gledano, ne možemo pripisati „pravo na siromaštvo“ isključivo porodicama sa više dece.
Daleko da svaki jedinac u porodici ide u školu u zlatu i svili. Isto tako i roditelji sa „malo dece“ dele dečiju odeću među rodbinom i susedima u ulazu, a nove stvari kupuju na rasprodajama. I niko nije umro zbog toga.
Postoji, takođe, još jedan specifični „kompleks“ kod ljudi sa više dece.
Jako, isuviše jako, postoji želja da se dokaže – pre svega sebi samima – da „nismo najgori“, da smo mi uopšte normalni.
Znači, negde tamo duboko unutra, još nije prevaziđen stereotip o višedetnosti kao marginalnom fenomenu u svakom shvatanju ove reči. Ponekada čujem (istina, sada već jako retko) žalbe: eto, niko ne voli porodice sa više dece. Pa, mame sa više dece ponekada same sebe „ne vole“!
Gledano sa stanovišta norme, ja još nisam previše višedetna ali već i kod sebe primećujem tu bolesnu težnju: da usput pokažem ljudima oko nas da, eto, mi umemo i da čitamo sa decom i idemo i na ples i uopšte, pametni smo kao da imamo više godina.
Žena za koju je rađanje više od dva deteta apsolutno norma, prosto neće emocionalno da se rasplinjava na slične besmislene sporove sa „društvenim mišljenjem“.
Na internetu me je veoma dotakao razgnevljeni komentar majke sa više dece na knjigu Ane Katrin Vestli „Mama, tata, baka, osmoro dece i teretnjak“. Za decu je u pitanju poklon, a ne knjiga, na česte molbe svojih ćerki sam je čitala naglas, dok već nisam poživčanila, naučivši je napamet. Prosto, veselo, sa ljubavlju napisano. Za roditelje tamo ima i primesa praktične pedagogike.
A tu se neka čitateljka našla uvređena: „Kako se autorka, eto, usudila da tako laže i ponizi porodicu sa više dece! Deca u knjizi i žive siromašno i malo izlaze i ne druže se i svako putovanje za njih je kao dar sa neba. A mi imamo toliko dece, svi se nečim bave i nikakve zakrpe nisu ni jednom nosili! Tako da Vestli, takva i takva, ima samo jako loše stereotipe“.
A ja čitam takvo mišljenje i smatram da autorka Vestli uopšte nema stereotipe, jer se ona ne boji materijalnih teškoća, već ih čak nekako i preuveličava, koje potom ti heroji na krativan način prevladavaju.
Stereotipi su u glavi osobe koja se isuviše gnevno bori sa njima.
U mom slučaju, ja čak i ne znam odakle dolaze loši stereotipi. Ja sam na primer, u detinjstvu jako volela crtani: „Majmunčići, napred!“ A nedavno sam ga sa decom gledala i presekla se malo. U pitanju je potpuno bljutava parodija na mamicu sa više dece. Ona je majmun – time je sve već rečeno. Njena deca su nekontrolisani debili. Kosa je raščupana, pogled preplašen, kecelja otrcana, sva u zakrpama. U svakom crtanom ona je zauzeta pokušajima da polako, stidljivo i nesuvislo ispravlja ono što je napravio njen porod. Uopšte, čudo koliko je dobra. Ali ipak, ne treba samu sebe plašiti majmunima, pa još i deci u nasleđe ostavljati svoje strahove.
Takođe se dešava da se neko od članova porodica sa više dece ne stidi materijalnih teškoća, ali da to sve prelazi liniju u suprotnom smeru: porodica se bukvalno razmeće siromaštvom, oblače decu u neke zaista strašne krpe, čak i kada postoji mogućnost da se kupi nešto ili kada poznanici donesu gomilu vrlo lepih stvari. Tu zaista odrastanje dece može da se pokaže veoma gorkim…
Povećani prohtevi u adolescentskom uzrastu najčešće nisu povezani sa realnim imovinskim stanjem drugova iz razreda do kogjeg porodica sa više dece „ne može da dobaci“.
Često stepen dečijeg nemira zbog nemanja svih tih „aparata i spravica“ i odeće govori o njegovom mišljenju o sebi. Devojčica koja misli da nije lepa, zaista može svaki mesec da „cedi“ džepove roditelja, kupujući nove i nove krpice. Dečaku koji je nesiguran u sebe biće potrebni „uspesi“ u tabletima, telefonima i drugoj likvidnoj imovini.
Ovde je prevencija samo jedna – obraćati pažnju na decu (pozitivnu pažnju), ne „ubijati ih u pojam“, ne učiti ih od detinjstva loše shvaćenom smirenju, ne bojati se isuviše lepote i upornosti kod sopstvene dece. A to je već jako teško. Tako vremenom i dolazi do pucanja: „Ti si takva i takva!“ sa povodom i bez povoda, posebno ako je i dece i briga zaista mnogo, a mama je hronično umorna. Između ostalog, dečije mišljenje o sebi je zasebna tema.
Generalno gledano, sve teškoće odrastanja, kako materijalne, tako i nematerijalne, opasnije su što je slabiji kontakt deteta sa roditeljima, što manje u porodici ima onog jednostavnog bliskog odnosa.
Eto, pišeš po internetu i tastatura se „usijala“. Lakše je glasno pročitati neki iznervirani komentar nego zainteresovano porazgovarati sa decom.
Među mojim poznanicima postoji mnogo primera da je topli, normalni kontakt sa decom – moguć. I moguće je sačuvati poverenje, interesovanje i ljubav tinejdžera prema roditeljima i njihovom načinu života.
Pitanje je samo, da li smo mi spremni za takav, dugačak razgovor ili je jednostavnije „izvući se“ i kupiti ajfon?
Autor: Elena Fetisova, žena ruskog sveštenika
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stanković
Ruski izvor: Pravoslavie.ru
Komentari