Pismo koje smo dobili od ove pravoslavne žene i majke podseća nas na to da Bog nas ne zaboravlja i ne napušta čak i kada mi privremeno zaboravimo na njega – ili nas od njega udalje svakodnevni problemi.
Hvala što nam pišete.
Pismo čitateljke podstaknute našom kampanjom „ŽENE GOVORE U SVOJE IME”.
Više o kampanji i o tome kako da nam se pridružite pročitajte OVDE.
***
Tekst koji vam šaljem odnosi se na blagodat ispovesti i pričesti koji sam sama iskusila. Ovo je u potpunosti istinit događaj koji svedoči o tome koliko je velika milost Gospodnja, i potvrđuje da Gospod i njegova Presveta Majka bdiju nad svima nama.
Posle skoro decenije porodičnog života, u kojoj je bilo mnogo trzavica, svađa i narušenih porodičnih vrednosti, a naročito kada sam primetila koliko to loše utiče na decu, shvatila sam da smo, negde usput, i moj suprug i ja izgubili veru. Povređivali smo jedno drugo i nehotice, ali i ciljno izgovorenim rečima.
U vrtlogu života koji nas je zahvatio, između traženja posla, borbe za egzistenciju i porodičnih problema, ulenjili smo se u veri u kojoj smo ranije bili prilježni. Problemi su se gomilali, svađe i disharmonija bili su skoro svakodnevni.
Onda sam shvatila da je problem nastao kada smo se okrenuli od lica Gospodnjeg. Ipak, put do otrežnjenja nije bio lak. Trebalo je otići duhovniku i ispovediti se, iskreno iz srca, otvoriti dušu Gospodu, a to nije uvek lako. Pet godina ja sam od ispovesti bežala, bojeći se osude i prezrenja, zaboravljajući da je Gospod čovekoljubac i da nijedno sagrešenje Njemu, a kroz njega ni svešteniku, nije nepoznato, a istovremeno sam bila duboko svesna i iskreno se kajala zbog svog sagrešenja.
Onda jednog dana – neko bi možda rekao slučajno, ali ja mislim da je to ipak bila Božja promisao – na jednom službenom putu, kada sam ušla da upalim sveće za zdravlje, upoznala sam sveštenika koji tu službuje. Ljudi su se razilazili, a on je sa svima razgovarao, toplo i iskreno.
Prišao je i meni i započeo razgovor, pitajući me odakle sam, jer me nikada pre nije video. Počeli smo razgovor, a onda me je pitao kakva je to muka u mojoj duši, rekavši mi da sve što čovek nosi u duši, vidi se u očima. Na njegove reči ja sam se rasplakala, počela da mu otvaram dušu, a on me je tada pitao da li sam spremna da se ispovedim. Rekla sam da jesam. Ispovedila sam sva svoja sagrešenja i nakon što mi je pročitao razrešnu molitvu, nastavili smo razgovor.
Sutradan ujutro, pre nego što sam krenula nazad, vratila sam se u crkvu, pričestila se i od toga trenutka svu snagu svoje duše upravljam da živim po duhovnim poukama koje sam dobila od Gospoda i koje čuvam u svom srcu, i koje ne zaboravljam. Porodična situacija se sada polako stabilizuje, rane zaceljuju, a mir se polako vraća u naše živote.
Ovim pismom želela sam da istaknem važnost vere u našim životima i koliko je bitno imati čvrst i stabilan oslonac u burnoj svakodnevici koja nas okružuje, a posebno bih želela da istaknem važnost ispovesti i pričesti, jer samo kada iskreno otvorimo dušu i pokajemo se za sve što sagrešili, možemo da očekujemo milost i blagodat Gospodnju da se izlije na nas.
U suprotnom, ostajemo slepi kraj očiju i lutamo besciljno, nošeni ovim olujama koje nas udaraju nemilosrdno sa svih strana.
Autor: J.N., diplomirani ekonomista i majka dvoje dece
Jedan komentar