Da li su naša očekivanja od bračnog života realna ili smo pod prevelikim uticajem romantičnih predstava koje nam dolaze iz Holivuda i medija? Kako objasniti mladima da prilikom izbora partnera treba da poslušaju ili bar uzmu u obzir i roditeljski savet?
Prenosimo razmišljanja jedne čitateljke upravo o tome.
Pismo čitateljke podstaknute našom kampanjom „ŽENE GOVORE U SVOJE IME”.
Više o kampanji i o tome kako da nam se pridružite pročitajte OVDE.
Istrgnute iz tradicionalnih vrednosti, mnoge od nas su krenule ili kreću u život punih glava o „večnoj i strasnoj ljubavi, o princu iz bajke”…
Sve dok se ne dogodi da vam drug iz detinjstva kaže da je vaš roditelj želeo i očekivao upravo njega za zeta. Saznajete to nakon trideset godina i ostajete šokirani žaljenjem u njegovom glasu.
Oboje su sada nemo saglasni da treba poslušati roditelje, svesni da su ih oni najbolje poznavali. Da Božjom promisli, roditeljska ljubav zna šta je najbolje za dete, naročito ako je roditelj iskreni vernik – on, kao na dlanu, dobija jasno i čisto saznanje šta je za njegovo dete najbolje.
Roditeljski blagoslov, onaj dat od srca, utire put dobrom braku. To zaključuju dvoje sada razvedenih, koji su se sreli nakon toliko godina. Shvataju koliko imaju zajedničkih vrednosti i stavova. Vole se i poštuju kao prijatelji, ili kao brat i sestra, svesni da je za sve drugo kasno.
Sa dvadeset godina bih rekla da je to najveća glupost koju sam čula, a sada… E, sada…
Dušica
Komentari