Američko Ministarstvo za zdravlje i socijalne usluge donelo je nalog (tzv. HHS Mandate) koji između ostalog uslovljava sve poslodavce, uključujući i verske organizacije, da zaposlenima omoguće besplatna ili subvencionisana kontraceptivna sredstva, a u nekim slučajevima i abortus, iako je to protivno verskim i moralnim uverenjima tih organizacija, kao i poslodavaca koji su vernici.
Ovaj tekst je reakcija jedne žene na taj nalog.
***
Poruka koju nam Ministarstvo zdravlja propagira putem ovog naloga – da žene ne mogu da imaju decu ako žele da napreduju u društvu – u sebi sadrži suštinsku manu. Majčinstvo mi je pomoglo da shvatim svrhu svog postojanja na ovom svetu i šta život zapravo predstavlja. Majčinstvo mi je pomoglo da napredujem u životu na mnogo veoma pozitivnih načina.
U trenutku kad sam zatrudnela, nije se moglo reći da sam bila primer osobe dobrog mentalnog zdravlja. Štaviše, u to vreme sam upravo počela da rešavam traumu iz detinjstva koju sam godinama ignorisala. Naravno, bilo je dobro što sam uzela da to rešim, ali s druge strane, to je značilo borbu s košmarima i vrlo živim sećanjima iz prošlosti. Imala sam ozbiljne simptome posttraumatskog stresnog sindroma – da bih izašla na kraj s tako jakim emocijama, pravila sam posekotine na sopstvenoj koži.
Ejpril, članica organizacije „Women Speak for Themselves”
Bila sam verena za divnog muškarca koji mi je sada muž. Bila sam svesna veoma dobrih razloga zbog kojih treba izbegavati seks pre braka, a za divno čudo, i moj verenik, iako nije bio vernik, takođe je rešio da čeka do venčanja. Međutim, duboko u sebi nisam verovala da sam osoba koju vredi čekati tako dugo. Nisam verovala da neko može da me voli takvu kakva sam i da će neko poželeti da preuzme na sebe takvu žrtvu kao što je samokontrola nad nečim tako jakim kao što je polni nagon. Mislila sam da moram da „zavaram” verenika da ostane sa mnom tako što ću mu opiti čula svojim telom. Za divno čudo, on je neko vreme odolevao, ali na kraju smo imali seks. Četiri meseca pre venčanja saznala sam da sam trudna.
Trudnoća mi je bila zaista težak period. Svakodnevne mučnine, nedostatak kontrole nad sopstvenim telom, stotine različitih boljki i nelagoda – ponekad mi je sve to zaista bilo previše. Osećala sam se ranjivo i emotivno i telesno, naročito kako mi je s vremenom stomak rastao pa sam shvatila da više ne mogu da pobegnem ako me neko napadne, niti da se odbranim od napadača.
Pored svega toga, bili smo siromašni. Radila sam u domu za osobe sa smetnjama u razvoju za platu od 900 dolara mesečno. Kris je tada bio redovan student i zarađivao je tek 200 dolara mesečno, što znači da smo svakog meseca imali 1,100 dolara prihoda. Kad sam bila u šestom mesecu trudnoće, muž je morao da ode na hitnu operaciju slepog creva i tom prilikom mu je otkriven problem sa srcem zbog kog mu je kardiolog ugradio pejsmejker četiri dana nakon operacije slepog creva. To je na sve troškove mojih pregleda u trudnoći dodalo još nekoliko hiljada dolara.
Kad sam bila u osmom mesecu, morala sam da mirujem i održavam trudnoću, pa više nisam mogla da radim. Pošto sam imala manje od godinu dana staža na tom poslu, nisam imala pravo na nadoknadu za vreme porodiljskog odsustva. I tako sam ostala i bez posla i bez zdravstvenog osiguranja. Tada sam morala da kupujem hranu pomoću kupona i da se lečim kroz državni program zdravstvenog osiguranja.
Kris i ja smo se svađali zbog novca. Noćima sam ležala budna i razmišljala kako ćemo izdržavati dete. Svake druge nedelje plakala sam i plakala, i na kraju opet počela da pravim rezove na koži da bih se smirila. Muž je zarađivao sa strane tako što je dizajnirao sajtove, a ja sam lektorisala knjigu za jednu lokalnu spisateljicu (inače Krisovu tetku). Naše porodice su nam takođe pomagale.
Jednog dana bila sam pod takvim stresom da sam čitav dan provela kod kuće u suzama. Otišla sam kod doktorke i ona mi je rekla da hoće da mi indukuje porođaj. Premašila sam termin za četiri dana, a ona je odlazila na odmor pa nije želela da me prepusti kolegama. I tako je moj porođaj počeo, oko četiri po podne, dok je Kris bio kraj mene.
Kad sam se sedam sati kasnije porodila, i dalje nisam znala od čega ćemo izdržavati dete budući da nismo imali nikakve stalne prihode. Muž me je pogledao sa iskrenim oduševljenjem i ponosno rekao: „Uspela si!” Prvi put otkako sam zatrudnela, osetila sam se zaista jako i snažno. Da, uspela sam!
Ja sam, inače, sitne građe i kroz čitavu trudnoću pitala sam se hoću li moći da se porodim prirodnim putem. Da li moje telo zaista to može? Ta osećanja pojačala su se nakon porođaja. Prvi put u svom životu bila sam zadivljena i iznenađena onim što mogu da uradim. Nisam imala pojma da sam u stanju da izvedem tako čudesne stvari.
Pored toga, iznenadila me je i količina ljubavi koju sam osetila prema svom detetu. Nikada nisam bila majčinski tip žene – znate već, jedna od onih žena koje vole da uzmu svačiju bebu, koje im se osmehuju i zaista umeju s decom. Ako ne računam moje nećake, uglavnom sam više volela da se držim podalje od dece. Naravno, svi su govorili da će se to promeniti kad budem dobila svoju decu, a ja sam se trudila da im verujem.
Međutim, potpuno me je zaprepastila silina ljubavi prema tom bespomoćnom detencetu i moja potreba da je zaštitim. Kad bi njen život bio u opasnosti, ne bih oklevala ni sekundu da dam svoj život kako bih nju spasla. Ispostavilo se da je tačno sve što su mi govorili – kad sam uzela bebu u naručje, shvatila sam da je ona vredna svih žrtava i napora koje sam podnela u trudnoći. Razume se da sam znala da u meni raste jedno malo biće, ali sve je to delovalo nestvarno sve dok je zaista nisam uzela u naručje i videla plod svih mojih napora.
Imala sam neku predstavu o prednostima majčinog mleka pa sam želela da dojim ćerku. Srećom, ona je to lako prihvatila pa nismo imale tehničkih problema. Međutim, činilo mi se da mi na dojenje odlazi previše vremena i snage. Iskrena da budem, to mi je delovalo sasvim nepravedno – ja sam morala da podnesem sve što ide uz trudnoću i porođaj, a sad sam opet ja morala da trošim sate i sate na dojenje bebe, dok je muž imao sate i sate samo za sebe.
Osim toga, smetala mi je i sama ideja o dojenju – činilo mi se da je nekako pogrešno što mi beba sisa deo tela koji služi za seksualno zadovoljstvo. No, kako je vreme prolazilo, a ja istrajavala u tome zbog bebinog zdravlja, u meni se desila radikalna promena u načinu na koje posmatram svoje telo. Počela sam da uviđam da je kultura u kojoj živimo sve izokrenula naopačke. Dojke prvenstveno služe za dojenje, a to što se i muškarcima dopadaju, potpuno je sporedna stvar. To je tako, a ne obrnuto.
Zaista je neverovatno koliko je mom umu bilo teško da promeni svoje viđenje o tome koja je svrha mog tela. Promenio se način na koji doživljavam sebe i na koji definišem svoje mesto u svetu. Pošto sam u detinjstvu bila seksualno zlostavljana sedam godina, bilo mi je tako neverovatno što oni delovi mog tela, koji su mi naneli toliko stida i bola, sada mogu da donesu na svet, a potom i othrane to dragoceno dete. U mom umu, ti delovi tela više nisu služili samo za to da muškarcu pruže seksualno zadovoljstvo.
Konačno sam osetila da ja nisam ničiji objekat. Štaviše, da sam stvorena za to da dam život! I to ne samo u telesnom smislu već i u metaforičkom. Shvatila sam da sam pozvana da donesem život drugima, da donesem nadu i da gajim dobrotu koja je već prisutna u drugima. Konačno sam osetila da i ja imam dostojanstvo! Zbog svega što mi se desilo, čitavog života bila sam ubeđena da sam „loša”, a sada sam otkrila dobrotu u sebi i to me je sasvim promenilo. Znala sam da ne mogu biti loša ako sam donela na svet nešto tako dobro. I ne samo to – moje telo je imalo moć da odgaji i othrani to malo stvorenje.
Dok sam tako razmišljala o trudnoći, porođaju i dojenju, činilo mi se kao da mi Bog govori: „Društvo se možda ophodi prema tebi kao da si nečiji objekat, ali Ja tebe ne vidim tako i Ja te nisam stvorio takvu.”
Ranije sam sumnjala da ću biti u stanju da iznesem trudnoću do kraja, porodim se i dojim, ali sve sam to uspela da uradim. Prestala sam da prezirem svoje telo i postala sam zahvalna za dar ženstvenosti, shvativši koliko je čudesno biti žena. Pitala sam se koje još neverovatne stvari mogu da uradim o kojima ranije nisam razmišljala, koji se još talenti i darovi kriju u meni, a da ih ja nisam svesna.
U početku nam je finansijski zaista bilo teško, ali to nije trajalo zauvek. Majčinstvo je zaista bilo nešto najbolje što mi se desilo u životu. Iako je moja ćerka bila sasvim bespomoćna, svojim prisustvom u mom životu pomogla mi je da shvatim da i ja vredim. Postigla sam čudesne stvari bez aktivnog truda – bilo je dovoljno samo da pustim telo da sve samo uradi. Shvatila sam da nije toliko važno šta sve umem da uradim već da sam vredna prosto takva kakva sam.
O ovim pitanjima niko ne može da govori u ime svih žena.
Žene govore u svoje ime.
Autor: Ejpril, članica organizacije Women Speak For Themselves
Prevod za pravoslavniroditelj.org: Marija Stajić
Izvor: How Motherhood Transforms: April’s Story
Komentari