Пред предстојеће председничке изборе у Србији, постављамо ово изузетно инспиративно размишљање ђакона Ненада Илића.
Издвајамо неколико кључних мисли:
„Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати.
Али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче.
Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада.
Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети.
Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно.
Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима.“
О томе да ли православни хришћани који живе у свету (који нису монаси) треба да изађу и да гласају на изборима писали смо прошле године:
Да ли треба православни хришћанин да гласа?
Напомена од стране редакције:
Друштвено деловање хришћана ни на који начин не искључује молитвени живот нити борбу са страстима, нити представља замену за унутрашњи духовни живот. Овај и слични текстови то не предлажу, нити о томе говоре.
ПравославниРодитељ.орг
СВЕТОВНО И ДУХОВНО
Повремено ме неки добронамерни људи опомену да као ђакон ( = духовно лице, ма шта то значило) не би требало да се бавим световним темама.
Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси.
Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем – цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату.
Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из „кућице“ упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве.
Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада.
Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине.
У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно.
Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање – питање је за себе.
У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре – зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре – не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак – да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора.
Аутор: ђакон Ненад Илић
Коментари