ЖЕНЕ ГОВОРЕ: За очување православне српске породице

Драге наше сестре у Христу,

Хвала вам што се јављате и износите своје ставове о питањима важним за очување здраве породице и потомства, а самим тим и будућности нашег народа.

Имате право да се и ваш глас чује. Пишите нам.

Већ пар година не гледам телевизор и не читам дневне новине, али неке информације, попут оних скаредних шетњи почетком октобра, не могу да ме заобиђу. И само у себи узвикнем: „Неће проћи! Све ваше развратне идеје, неприродни спојеви, све лажи и манипулације, неће проћи! Ето, има нас који знамо, видимо и разумемо шта радите све ви, жене, противприродно и разблудно спојене, удружене у вражја удружења. Има нас које смо породичне жене, образоване и свесне свог места и значаја који имамо у тој патријархалној породици, коју бисте тако радо да разбијете и уништите, али, жао ми је, неће проћи! Имамо нараштај, добијен природним путем, онако како је Бог рекао, који гајимо и преносимо му управо те патријархалне вредности.”

Не могу да кажем да ме у прошлости нису заносиле „ослобађајуће” идеје ових безбожница и почеле да налазе плодно тле у мом уму, као и у умовима многих других несрећних, несигурних, незадовољних жена. Често сам, после првих брачних свађа, доносила одлуке да одлазим, да живим сама са својом децом, јер стижу информације и из новина и с телевизије да свака жена има пуно право на своју „слободу”, да није дужна ни најмање проблеме да трпи, а разлог да треба остати у браку због деце, само је клише и изговор.

Данас, након 20 година брака, захваљујем драгом Богу што ме је ипак просветлио и послао у Цркву где ме је сачекао мој мудри духовни отац, кроз кога ме је надахнуо разумом да останем у окриљу своје породице, да је не рушим, јер заправо, ја сам била та која је могла да одлучи овако или онако. И тврдим, свака жена, која носи брачни терет на леђима, јер он свакако постоји, носи свој крст, који јој даје снагу да живи и буде оно што природно јесте, мајка, пре свега, стуб куће и заклон породице. А тај крст се најлакше носи уз Божју помоћ.

Тек када сам препустила своје тешкоће Богу, када сам, кроз исповести и савете свог дивног духовника, скинула терет, коров и паучину са своје душе, све је наједном постало боље. Најлакше је отићи, и то је циљ ових, које сам поменула на почетку приче. Они маме да одемо из породичног гнезда, да нам деца остану без једног или оба родитеља, дају лажну наду и утеху измишљајући силне приче о насиљу у породици, о једнакостима, о некој имагинарној слободи, нудећи сигурне куће као наводни спас, а робиње и рањенице највеће постајемо кад се нађемо саме на ветрометини овог сулудог света који у бездан јури.

Зато сам сада одлучнија него икад да браним породицу као основну ћелију друштва, као Божју заповест да мушко и женско буду једно тело, а не мушко и мушко и женско и женско. И крећем од себе и своје деце, од Свете Литургије, која треба да нам постане редовна недељна активност, а после тога, тајанственим Божјим деловањем, много боље се разумемо.

Иако делим савете из средњег века, како то моја старија ћерка каже, моје кћери су спремне да чују оно што нигде у савременим медијима не могу чути или прочитати… Да се мушкарац бира једном за цео живот, да у брак треба унети чедност, да болести (посебно полне) долазе од греха блуда, да је абортус потпуно неприхватљива категорија за једну православну девојку и жену, а свако средство контрацепције носи одређене ризике по здравље, јер је ђавоља измишљотина у функцији уништења човечанства.

Да ли ће моје савете послушати, не знам. Моје је да се молим. Ја их у овом облику нисам добијала, а и већине се нисам држала, признајем, али Бог је све добро уредио. И сада све препуштам Богу, јер Њему је све могуће, па и да у овом развратном данашњем свету, у коме се крећемо, сачува нашу децу од свих негативних утицаја и учини их настављачима и носиоцима јединих правих православних породичних вредности.

К. Ч. супруга, мајка троје деце, проф. српског језика и књижевности